Посматрамо ли процес реформе школства код нас током последњих пола века, од 1968. лако се запажа да се предмет филозофије мање или више систематски истискује из школа, па чак и из гимназија.
Проф. др Радомир Ђорђевић
Реформа школства је, може се рећи, перманентан процес. Она је одувек представљала предмет спорова. Данас тај проблем има мноштво аспеката, посебно у нашим условима. Подсетимо се да је и у прошлости свако преломно доба имало нове класификације наука и организације школства.
Вековни спор између царства ума и царства
цесара добијао је нове аспекте. Филозофија
је имала велики, рекло би се превратнички
карактер, јер се није ограничавала на
постојеће, него је стварала слику будућности
и тиме тежила промени постојећег.
Од времена Френсиса Бекона било је сасвим јасно да је знање о природи и друштву обезбеђивало бржи развој друштва. Грађанске револуције разбијале су пређашње феудалне догме, ослобађајуци производне снаге и односе, мењајући друштвене институције уопште и образовање посебно. Француски филозофи-просветитељи, нарочито енциклопедисти, формулисали су нови поглед на свет, који је време већ одавно изискивало. Они су имали утицај широм света.
Вековни спор између царства ума и царства цесара добијао је нове аспекте. Филозофија је имала велики, рекло би се превратнички карактер, јер се није ограничавала на постојеће, него је стварала слику будућности и тиме тежила промени постојећег. Све више се исказивала разлика између оних који су за status quo вођени својим посебним интересима, и оних који су тежили промени. У критичком духу филозофије видела се све више опасност за постојећи поредак па се то огледало и у одговарајућим реформама школства; резерве према тој дисциплини као да се увећавају данас.
После Наполеоновог похода на Русију талас просветитељства допро је и до феудалне Русије, у којој су, не само декабристи него и касније многи покрети, захтевали промене државног уређења по угледу на Европу. Kада је реч о гледању на филозофију илустроваћу то једном индикативном ситуацијом из тог времена.
Министар је убрзо донео декрет којим се
укида рад катедара фллозофије на
универзитетима царске Русије; од 1850.
до 1860. била је дозвољена настава само из
логике и емпиријске психологије и њу су
могли изводити само професори богослови.
Средином педесетих година деветнаестог века било је упражњено место професора филозофије Московског универзитета. Ректор се обратио министру просвете с молбом да се то место попуни, образлажући то запаженим повећаним интересовањем код студената за ту дисциплину.
Након неког времена министар је одговорио ректору, истичући да корисност филозофије није доказана, а да је штетност њена очигледна. Министар је даље истицао да су свуда у Европи на челу разних буна људи који се баве том дисциплином. Министар је убрзо донео декрет којим се укида рад катедара фллозофије на Универзитетима царске Русије; од 1850. до 1860. била је дозвољена настава само из логике и емпиријске психологије и њу су могли изводити само професори богослови.
Почетком јула ове године више од тридесет професора филозофије Србије затражило је од Српског филозофског друштва да организује расправу о статусу филозофије у средњим стручним школама и гимназијама о све изразитијој тенденцији елиминисања фиозофије из наставе у школама. На том састанку говорило је више професора средњих школа и гимназија, више чланова Управног одбора Српског филозофског друства и представник СДФ у Просветном савету Републике Србије Верољуб Илић. Сви учесници у расправи указали су на недопустивост елиминације филозофије из школских програма.
Оно пто забрињава јесте и чињеница да се упоредо са тим настоји да се маргинализује Просветни савет Србије као највиши орган, што све није без утицаја из сфере политике. Томе, без сумње, треба да се супротстави, и то енергично, целокупна интелектуална јавност. Надамо се подршци „Политике”, нашег најутицајнијег дневног листа, да на одеђен начин реагује на ове ретроградне појаве. Данас је ситуација са филозофским садржајима у настави далеко сложенија, али извесне константе из прошлости као да остају. Знање, критичка мисао и ангажованост на друштвеној сцени супротстављени су парцијалним интересима оних из царства цесара.
Пример који сам навео из средине деветнаестог века из царске Русије подсећа нас, на неки начин, на опасност од елиминације филозофије као слободне и критичке мисли. Посматрамо ли процес реформе школства код нас током последњих пола века, од 1968. лако се запажа да се предмет филозофије мање или више систематски истискује из школа, па чак и из гимназија.
Ако се хитно не изврши преглед стања и не предузму одговарајуће мере, доспећемо у сасвим незавидну ситуацију у којој ће бројне наше колеге, који савесно раде доприносећи општем друштвеном напретку, остати без посла.
(Извор КУН)
