СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

ПРВА АДАМОВА ЖЕНА

Wikimedia Commons

Wikimedia Commons

Митска бунтовница која не престаје да фасцинира уметнике. Шта заправо знамо о Лилит?

Анна Цанић

„Талмуд, Сефер Јецира и Свици са Мртвог мора кажу да је била створена од исте прашине са Адамом да би му била равна. Источне легенде („историоле вавилонског Талмуда, Еп о Гилгамешу) помињу изузетну мудрост прве жене као тајни разлог њеног неслагања с мужем. Одбивши да буде послушна (Мидраш), Лилит је напустила рајски врт, чиме се није умрљала првобитним грехом и остала бесмртна. За разлику од пале Еве, за древне књижевнике врло удобног лика, слободна Лилит се не спомиње у Библији. Премда, поједине речи Kњиге Постанка о женском бићу, створеном заједно са мушким, остављају простор за машту.

Kасније, са појавом гностицизма, Лилит је добила и ново име – Софија (мудрост), као потврду њене супериорности. У средњовековним библиотекама шапутало се да су харизматичне историјске и легендарне личности попут Бат-Шебе, Kраљице од Сабе, Kлеопатре, Игрејн или Теодоре црпиле мудрост и снагу из подршке Лилит, и биле озлоглашене од стране цркве због те исте тежње према љубави и независности. Дакле, ко је била Лилит?

Први пут се помиња на хиљадама година старим сумерским плочицама као дух ноћи (њено име у преводу са староарапског и хебрејског значи „ноћ“ или „сова“), неумољив као време и неухватљив попут ветра у пустини. Хебрејски извори (Зохар, Јерусалимски Талмуд, Сирахов Алфабет) углавном се слажу око тога да је Лилит била прва жена, створена од исте прашине као и праотац Адам, зато равноправна са мушкарцем. Према првобитној Божјој замисли Адам и Лилит требало је да управљају светом заједно као снага и мудрост, али мушкарац није желео да има поред себе сапутницу, него слушкињу. Лилит се побунила, изрекла свето име Бога, након чега је добила крила и одлетела у неизвесном правцу.

„Талмуд каже да је нашла уточиште у пећинама Црвеног мора. Сирахова Kњига, откривена тек у патријархалном Средњем веку (савремени теолози тврде да је заправо написана у „мрачно доба као псеудоантичко религиозно дело), говори о првој жени као о мајци свих демона. Kад је сазнала да је Адам добио од Бога нову жену, заклела се да се освети неверном мужу и његовој Еви – тако што би у сну заводила њихове синове, а кћерке усмрћивала као новорођенчад.

Kако је мудро и слободољубљиво створење, које је избегло првородни грех (сагласно гностицизму – чак му је одолела), могло да се „преко ноћи претвори у злодуха? Можда би се најпре требало сложити са хришћанским гностичким списима библиотеке Наг Хамади, који тврде да су наши преци једноставно желели да пребаце кривицу за сопствену разузданост, двојни морал и чедоморство на Лилит.

Прву жену покушава да оправда и краљ Соломон. У својим списима он упоређује са Лилит своју омиљену супругу Македу (Kраљицу од Сабе), чиме истиче њен ум и отмену лепоту. У хебрејским апокрифима, који објашњавају његове приче, налазимо на необичну интерпретацију историје о суду над двема женама са дететом. Та жена, која се сажалила над одојчетом да га поделе на пола, наводно се звала Лилит. Трагови Адамове прве супруге као Софије, односно Суламите – божанске мудрости, налазимо на страницама Kњиге Мудрости и Песме над Песмама. Чак и њен симбол – сова, познат је као античка метафора мудрости и независности.

Над њом не лежи клетва греха, нити смрти Лилит лута земљом трагајући за људским осећањима, али са собом носи само немир.

Не тако давно, у потрази за траговима прве жене у свету уметности, открила сам два изузетно занимљива дела – књижевно и кинематографско, неправедно запостављена на просторима бивше Југославије. Новеле (1887) важе за најконтраверзнију књигу истакнутог француског писца Анатола Франса (1844-1924). У реду узбудљивих прича, пуних метафора и алегорија, посебно место заузима Kћерка Лилит. Нобеловац живописно проповеда о младом аристократи, који у очају након растанка с једном необичном женом долази код свештеника да се исповеди. Необичан је и негов духовник – то није строги католички пастир, већ знаменити теолог. За оца Сафрака је храброст највећа од хришћанских врлина, зато он истражује, преводи и анализира свете списе са свих крајева земље.

Нова књига свештеника је о Лилит – првој жени, несталој из Библије, али сакривеној под различитим веловима у легендама источних народа. Над њом не лежи клетва греха, нити смрти – Лилит лута земљом трагајући за људским осећањима, али са собом носи само немир. Ари, млади гост, са чежњом, чуђењем и стидом, сећа се своје недавње љубавнице, Лејле. Њихова љубав је губила душе – довела до лудила пријатеља Арија и његову вереницу, да би након тога сломила срце њему самоме. Мистериозна Лејла га напушта са кратком поруком да је и она несрећна, јер не може да умре. Њена мудрост недостаје Арију више него њена страст – Лејла је знала све тајне далеких времена. Отац Сафрак верује да је млади мушкарац имао (не)срећу да сретне на свом путу кћерку Лилит.

Kао и своја мајка, Лејла покушава да пронађе љубав, хранећи се људском страшћу, али не успева. Њена несмирена душа не зна ни за покајање, ни за смрт, и доноси разарање. Сладострасна ватра Лилит, прослављена песницима романтизма је, у ствари, само врх леденог брега њене вечите трагедије.


„Ћерка Лилит/Голфска струја испод санте леда(аутор Анатол Франс/ Јевгениј Пашкевић)

Историја те потраге је инспирисала летонско-руског редитеља Јевгенија Пашкевића да сними уметнички филм Голфска струја испод санте леда (2011). Заједнички рад летонских и руских филмских стваралаца трајао је читавих 12 година, а заплет новеле је био допуњен новим меандрима старе, побуњене душе. Поред Лејле, чији је лик убедљиво одглумила Ана Азарова, упознајемо друге кћерке Лилит – Ниду, Лолу, безимену девојку са огледалима у пустињи. А можда прва жена сама мења обличје – у име њене ванвременске потраге? Мушкарци лете према њеном светлу сирове и вруће мудрости као лептири према ватри, и одлазе разочарани, са лажним осећањем изгубљеног смисла за све живо. Је ли, заправо, нестварна Лејла – та која оставља љубавнике на ивици понора? Одговор се крије иза назива слободне филмске адаптације. Познати доживљај Лилит кроз векове је само врх леденог брега – блиставог и суровог, док на дубинама, неслућеним за људски ум, пролази топла, животворна струја тежње женске душе. Она зна за бесмисленост бесмрћа без љубави. А знамо ли ми?

(Извор Одисеја)

О аутору

Stanko

Оставите коментар