Живећи у стварности која је контролисана из подручја хипердимензије, а и сама је на неки недокучив начин њен део, није лако доказати да ли се све оно што у тој стварности доживљавамо, стварно догађа, или су то тек делови оних силних могућности које тек треба да се догоде, а у којима ми као статисти играмо фиктивне улоге.
Милован Шавија
„Смрт је најтежа могућа ствар када се посматра споља. Али једном када је доживите и крочите у њу осетићете такву комплетност, мир и испуњење да сигурно нећете пожелети да се вратите.”
Карл Густав Јунг (након срчаног удара 1944.)
Читајући приметиће да се име Карла Густава Јунга и све чиме се током своје плодне научничке вишедеценијске мисије бавио веома често помињало, и да су га цитирали скоро сви аутори који су у књизи представљени. Тако да ће бити више него очигледно да његова мисао чини суштину не само онога што се хтело представити и открити, него и напора који се већ више од једног века улажу да би се у потпуности уобличила алтернатива одавно превазиђеном картезијанском дуализму, то јест оној дихотомији између ума и материје. Те ће сходно томе морати, такође, бити очигледно да смрт не може ни у ком случају бити тако страшна као што су је извикали, ако о њој на тако узвишен начин говори један такав ауторитет.
Главни јунак се, у улози наратора, после сахране отиснуо на путовање што ће га стицајем околности, а својом радозналошћу га је делимично испровоцирао, одвести до циља о којем на самом почетку није могао ни сањати, а поготово што на том почетку није уопште имао никаквог циља. На том циљу ће се ипак наћи, како ће му се учинити, углавном захваљујући околностима што припадају домену Јунговог концепта синхроницитета као коинциденција које одражавају дубинске везе између смислено повезаних догађаја иза којих стоје потпуно нови закони универзума, чије се дејство пружа изван простора, времена и физичких узрочности.
Слутећи да му, у суочењу с таквим противником као што је смрт, која у свету утемељеном на материјалистичкој парадигми представља још непремостиви баук, може највише помоћи реинкарнацијски модел тумачења стварности, аутор је окупио око себе пробрано друштво мислилаца који ће му својом експертизом помоћи не само да покуша пронаћи одговоре на нека питања која су га мучила, него да коначно направи у својој глави дуго одлагану смену парадигми. Да ону по којој душа након краја оног јединог телесног живота одлази у Царство божије, које није у нама, како рече Свети Лука, него негде на небесима, смени оном реинкарнацијском, према којој душа пре него што се споји са својим творцем, то јест Богом, кога је и сама део, има на раполагању много живота, то јест много тела, на свом дугом, узбудљивом и изнад свега креативном путу ка просветлењу и сједињењу са творцем.
Теоријски део путовања на које се наратор отиснуо почео је са Амитом Госвамијем, квантним физичарем и његовом књигом „Физика душе” (Physics of the Soul), затим славном америчком новинарком Рут Монтгомери и њеном књигом „Овде и у наставку” (Here and Hereafter), па легендарним спавајућем пророком Едгаром Кејсом, затим чувеним психијатром, специјалистом за хипнотичку регресију, Мајклом Њутном, чије су чак три књиге –
„Путовање душа”, „Судбина душа” и „Сећања на живот после живота” ушле у ужи избор литературе за тај кратки курс из реинкарнације, те његовим колегом Јаном Стивенсоном, који се прославио проучавањем и научном верификацијим спонтаних дечијих сећања на претходне инкарнације. Да би се на крају као шлаг на торту том друштву придружила францускиња Крис Харди, психолог преобраћен у квантног физичара и космолога, са књигом „Живе душе у спиритуалној димензији” (Living Souls in the Spirit Dimension).
Тако се при крају путовања, које је трајало тачно два месеца, помоћу квантне механике, сведочанстава о ономе што су доживели пацијенти током сеанси дубоке хипнозе, читања онога што је спавајући пророк говорио у стању самоиндукованог транса, дечијих спонтаних сећања на прошле животе, и оних бајколиких прича Крис Харди о својим бројним сусретима с духовима мртвих и живих, али и славних, главни јунак ове књиге не само и сам преобратио у поклоника традиција чије порекло сеже хиљадама година дубоко у људску прошлост, него и нашао у хипердимензији, коју је патентирала управо Крис Харди. А то је она димензија у којој обитавају душе и која прожима читав универзум, укључујући и материјалну стварност у коју оне само повремено навраћају.
На почетку треће етапе тог путовања неки глас, који није дошао изнутра, већ однекуда одозго, главном јунаку је сугерисао да би требало да почне да пише и записује све оно што се догодило, а и оно што још треба да се догоди. Тако ће наредних пет недеља у неком необјашњивом списатељском трансу бити написана ова књига. На читаоцу је да, након што је прочита, процени да ли је такав текст било могуће за тако кратко време написати без помоћи из хипердимензије, а у ту помоћ аутор уопште не сумња и што сматра једним од елегантних доказа да та хипердимензија заиста постоји и да се из ње на суптилан начин руководи и управља са свим оним што се догађа са ове стране оног „нелокалног прозора” како га је назвао Амит Госвами, или „врата перцепције” Олдоса Хакслија, кроз које се врши међудимензионална комуникација““. Због тога, али и због већ поменуте околности да је осетио да се и сам у њој нашао, књигу је насловио: „Путовање у хипердимензију”.
Можда ће се чинити чудним зашто се аутор у овом предговору не обраћа у првом, него говори у трећем лицу о главном јунаку. Разлог је управо хипердимензија, која је по својој природи и устројству ван простора и времена, тако да је особи која је у њој практично немогуће разлучити оно што се наводно стварно догодило, од оних хипотетичких могућности које чекају да их свест изабере и уз помоћ колапса таласне функције претвори у стварност, или да се испуне сви потребни услови сврховитости и значења, па да се према Јунговом закону синхроницитета догоде.
Другим речима, живећи у стварности која је контролисана из подручја хипердимензије, а и сама је на неки недокучив начин њен део, није лако доказати да ли се све оно што у тој стварности доживљавамо, стварно догађа, или су то тек делови оних силних могућности које тек треба да се догоде, а у којима ми као статисти играмо фиктивне улоге. Након пажљивог читања књиге неће бити тешко доћи до таквог закључка.
Узимајући то у обзир аутор је жанровски књигу прогласио романом, а себе и супругу, са којом је читаво време водио дијалог, претворио у главне јунаке тог романа. А успут још приметио да га његов први роман неодољиво подсећа на оне прве романе написане у античкој Грчкој. Шема је готово идентична. Двоје заљубљених бивају стицајем околности растављени, да би се након силних авантура и преокрета поново састали и проживели остатак живота у срећи и љубави. Једина разлика је да ће се у његовом роману главни јунаци састати тек у следећем животу, са могућношћу да растанака и састанака, те сахрана и свадби, буде још ко зна колико. Јер, као што је неко једном давно рекао: „Није тешко умрети, већ је тешко остати мртав”.
(Књига „Путовање у хипердимензију ускоро излази из штампе, можете је наручити на: portalibris@cet.co.rs и на телефоне 011 264 83 78 или 011 264 82 89).
