Недавна светски значајна открића српских археолога у Сићевачкој и Јелашничкој клисури донела су доказе да су на подручју Србије савремени људи неко време живели заједно с неандерталцима, као и да је простор Србије у време ледених доба био „рајски врт” с подношљивом климом.
Огњиште старије од 200.000 година које су српски археолози недавно откопали у пећини Баланица код Сићева је прворазредна научна сензација, пишу „Вечерње новости”. Тај тамни круг пепела на дебелом слоју земље и стена испечених ватром осветљава један од најзагонетнијих периода у историји људске врсте. Поред тога што то откриће наводи на закључак да је Србија у време ледених доба била место са подношљивом климом, оно потврђује и да је Србија била и једини увек отворени коридор између Истока и Запада.
Српски археолози су, како наводе „Новости”, пронашли доказе да је модеран човек током врхунца последњег леденог доба на подручју Србије нашао уточиште у којем је преживео. После отапања глечера он је освојио Европу, а истовремено су мистериозно нестали њени стари становници – неандерталци. До недавно, наука је сматрала да су неандерталци били примитивнији и инфериорнији у односу на савременог човека који их је истребио, али откриће огњишта код Сићева и друга открића у свету, као и раније сумње дела научника, доводе у питање ту теорију. Археолог Душан Михајловић са Филозофског факултета у Београду каже за лист да огњиште из Баланице показује да је неандерталац, као и савремени човек, умео да користи ватру, преноси Танјуг.
Душан Михајловић (Национална реија)
У пећини над Сићевачком клисуром су пронађени и трагови првих савремених људи који су преко Балкана пре 44.000 година преплавили Европу. Михајловић је казао да је пећина Баланица била погодна за живот како неандерталаца, тако и савремених људи, јер је поред ње био и поток из којег су пиле воду бројне животиње тог доба, које су ловили.
„Нису само људи из Баланице ловили животиње, већ и обрнуто. У најнижим археолошким налазиштима открили смо људске остатке које су као плен донели грабљивци, вероватно дивовске пећинске хијене”, рекао је Михајловић.
Како додају „Новости”, нова истраживања ширег подручја показала су да пећина Баланица није била усамљено станиште, јер су у оближњој Јелашничкој клисури такође пронађена многобројна људска станишта из дубоке праисторије.
„У ствари, прве сигурне трагове неандерталца у Србији, старе 102.000 година, нашли смо у паћини Пештурини у Јелашничкој клисури. Поред њихових скелетних остатака нашли смо и кост с урезаним линијама која им је служила као украс, а изгледа да су се украшавали и перјем и канџама животиња”, казао је Михајловић.
(Извор Спутњик)
7 milijardi ljudi danas. Kad čitamo ovakve tekstove uvek nedostaje ono palidrvce na nekoj fotografije koja nam omogućava da učimo prave srazmete onog prikazanog na fotografija. To palidrvce je, za periode o kojima se govori u ovakvim tekstovima, procenjeni broj ljudi koji u to doba žive na svetu. Taj broj je sigurno jako mali. Ljudi su se svakako osećali superiorno u odnosu na svet koji ih okružuje ali i uplašeni kad su bili sami ili u malim grupama.
Susreti pojedinih grupa ljudi (užih ili širih porodica) su bili verovatno retki. Ali su se međusobno raspoznavali kao ljudi. I pre je za očekivati da su bili prijateljski nego u sukobu. I tek u tom svetlu ovaj naš prostor dobija na svom „rajsko značaju“. Velika koncentracija ljudi. Velika razmena ideja. Veliko osećanje zajedništva na „malom“ prostoru. Ali se postavlja i pitanje komunikacije među njima. Velika raznorodnost jezika, moguće veća nego danas, zahtevala je odabir jednog jezika za međusobnu komunikaciju. Logično se nameće jezik „domaćina“, starosedelaca na tim prostorima jer su se u svojim kretanjima Istok – Zapad a sigurno i Sever – Jug, i obrnuto, uvek iznova sretali u „raju“.
Zato nama, običnim čitaocima, treba uvek priložiti i to palidrvce jer ne sumnjam da je to podatak koji istraživači znaju, ali se u njihovim akademskim krugovima to podrazumeva. Neka podele sa nama i to njima podrazumevano ili barem svoja nagađanja o tome. Jer mi baratamo sa početnom cifrom od 7 milijardi i ne znamo koliko treba da je umanjimo, posebno za takvo „usko“ područje kao što je naseljivi deo Evrope a posebno Balkana.
I pitanje koje se nameće: dali se tada formirao, uz sve postojeće razlike, pra-jezik Evrope, jezik kojim su bili prinuđeni da u „raju“ svi komuniciraju.