Коришћењем технике прецизног датирања угљеником, древна псећа надлактична кост пронађена у Шпанији помаже у прецизнијем израчунавању.
Kад је успостављен однос човека и пса, за кога се уобичајено каже да је човеков најбољи пријатељ? У потрази за одговором на то питање научницима би могла помоћи древна кост да би сузили потрагу на временској лествици давне прошлости. Колико је то хиљада година, нико не зна са сигурношћу. Али коришћењем технике прецизног датирања угљеником древна псећа надлактична кост пронађена у Шпанији помаже у прецизнијем израчунавању.
Иако неки верују да су се две врсте почеле разилазити пре више од 100.000 година, опште је прихваћено да је припитомљавање паса почело пре 40.000 до 20.000 година. Чак је могуће да је процес започео само припитомљавањем вукова, који су се везали за људска насеља.
Наведена кост пронађена је у пећини Ерала у Баскији 1985. године, а сада је њена старост датирана од 17.410 до 17.096 година. Више линија анализе потврђује да није вучја, већ псећа. Другим речима, стара, напрсла надлактична кост представља досад најстарију пронађену псећу кост. Истраживање везано за то објављено је у научном часопису Journal of Archaeological Science: Reports.
Најраније припитомљавање
Невероватан податак могао би дати нови контекст времену припитомљавања паса и отворити нове расправе о временској линији и природи остатака вукова сличних псима, за које се сматра да су еволуциона међуфаза између вукова и паса. Kада су се и како пси одвојили од својих предака вукова и припитомили, предмет је расправа. Иако неки верују да су се две врсте почеле разилазити пре више од 100.000 година, опште је прихваћено да је припитомљавање паса почело пре 40.000 до 20.000 година. Чак је могуће да је процес започео само припитомљавањем вукова, који су се везали за људска насеља.
Међутим, тешко је идентификовати биолошке остатке. Време уништава ДНK, остављајући обично да се идентификују кости. То није нужно поуздано јер су вукови у прошлости можда имали више различитих облика тела или су регионалне варијације. Тако добијамо псеће вукове, из костију које имају особине попут пса и вука, у периоду пре 15.000 до 40.000 година.
Најстарији остаци идентификовани као домаћи пси пре датирања кости из шпиље Ерала потичу из горњег палеолитика у западној Европи и повезани су с магдаленском културом, која је цветала отприлике од 17.000 до 12.000 година пре нове ере, примећују научници. Ти остаци су пронађени у Жиронди у Француској и Бонн-Оберкаселу у Немачкој и датирани су на старост од 15.114 до 14.237 и од 14.809 до 13.319 година.
Технике датирања
Тим предвођен генетичарком и антрополошкињом Монсерат Хервела са Универзитета Баскија у Шпанији применио је бројне технике за анализу кости из Ерале. Прва је била радиокарбонско датирање, техника која се ослања на време распадања изотопа угљеника који се ствара у Земљиној атмосфери и апсорбује у живом ткиву. То је сузило време откад је та животиња била жива.
Друга недавна истраживања показују да се припитомљавање паса догодило у више наврата. Према томе, коегзистенција паса и псећих вукова као претходника пса свакако је могућа.
Након тога научници су користили генетске и морфолошке анализе да открију која је то врста. Тиме је потврђено да кост припада врсти Canis familiaris или припитомљеном псу. Штавише, кост из Ерале дели митохондријско порекло са осталим магдаленским псима, из Жиронде и Бонн-Оберкасела. Та лоза прати порекло ових паса до врхунца леденог доба, последњег глацијалног максимума пре око 22.000 година, када је екстремна хладноћа доминирала светом, стварајући животне услове за које је реч сурово сувише блага.
Ови резултати повећавају могућност да се припитомљавање вука догодило раније него што се досад предлагало, барем у западној Европи, где је интеракција палеолитских ловаца-сакупљача са дивљим врстама можда била подстакнута у подручјима ледничког уточишта у току тог раздобља климатске кризе, истиче археолог Кончи де ла Руа са Универзитета Баскија.
Датирање костију научницима исто тако открива значајно укрштање са вуковима сличним псима. То може значити да морамо поново размотрити процес припитомљавања, где су вукове налик псима сматрали претечама паса. Међутим, друга недавна истраживања показују да се припитомљавање паса догодило у више наврата. Према том сценарију, коегзистенција паса и псећих вукова као претходника пса свакако је могућа.
(Зимо)
