ARGUSOV POGLED

RASPAD EVROPSKE UNIJE

Ilustracija (Pixabay)

Evropska komisija nam nije potrebna. U stvari, ona se već raspala u param-parčad u rukama onih koji pokušavaju da je zadrže.

 Nilds Minkamar

 Kada je u nedelju počela da se širi vest da luksuzna francuska kompanija „Luj Viton” (LVMH) čitavu proizvodnju parfema preusmerava na proizvodnju gelova za dezinfekciju – mada su detalji ovog postupka možda bili nepoznati – jedno je bilo sigurno: to je bio trenutak koji će ući u istoriju „Diorove” matične kompanije i ostalih kultnih brendova.

Pandemija nam izoštrava percepciju, a pamćenje počinje da nas služi još bolje. Sve se toliko brzo odvija da umovi dolaze do tačke usijanja. Ne možemo da se nosimo sa svim tim, te mnogo informacija obrađujemo uz čuđenje, zaprepašćeni. Brzo počnete da primećujete ko od prijatelja vas kontaktira, a koga nema, ko pušta mašti na volju a ko ostaje zarobljen u svojim rutinama. Italijani će sigurno zauvek pamtiti taj avion kojim je doletelo medicinsko osoblje i potrepštine iz Kine, i to da nijedan takav avion nije poslat iz Frankfurta, Pariza ili Brisela. Evropa je, zaista, najveće razočarenje u ovoj krizi za sada.

Krah solidarnosti
Očekivalo se da će se predsednik SAD, britanski premijer i uobičajeni sumnjivci zapetljati u svojim izjavama i izneti lične planove od kojih će ubrzo potom i odustati, dovodeći živote ljudi u opasnost zbog očigledno ciničnih kratkoročnih političkih poena. Ovo je možda izazvalo gnev stanovništva SAD i Velike Britanije, ali šta bi se drugo od njih moglo očekivati? Takođe je bilo jasno da će Nemačke pokrajine želeti da potvrde svoju autonomiju, uvek pomalo kasneći u međusobnoj komunikaciji i donoseći za nijansu različite odluke.

Ali šok je nastupio kad je Evropska unija, kao simbol, institucija i projekat, u trenu oka nestala u magli. Koliko je samo političara posvetilo beskrajno duge govore glorifikovanju ovog enormnog projekta? Koliko je samo puta Evropa pomenuta kao ultimativni lek protiv nacionalizma, iracionalnih težnji i neliberalnih tendencija?

 Kada je situacija postala ozbiljna, Italija i Španija su ostavljene na cedilu da se snalaze same. Naravno, verovatno je bilo neke razmene preko određenih kanala. Izgleda da ministarstva zdravlja redovno održavaju telefonske sednice. Ali to je bio minimum, a ne maksimum mera koje je bilo neophodno preduzeti. U vremenu koje u političkom smislu zahteva razmišljanje van kutije, odnosi među članicama Unije postali su strogo poslovni.

Naravno, sama borba protiv bolesti i kontrola epidemije su pre svega lokalni, a tek potom regionalni i nacionalni problem. Na terenu se bolje vidi šta nedostaje i kako bi se sve moglo bolje organizovati. Međutim, radnici u epicentrima bolesti, zajedno sa nacionalnim vladama, vrlo brzo su savladani obavezama.

Medicinska sestra u Kremoni (Rojters)

Evropa je trebalo da krene u akciju i pomogne ljudima odgovornim za suzbijanje epidemije u severnoj Italiji, Tirolu i Madridu čak i pre nego što su oni skupili snagu da zatraže pomoć. Naravno da je teško poslati radnike, ali donacije materijala i sredstava, tj. simbolične akcije evropske solidarnosti bile bi dobrodošle.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel putovali su ne tako davno u Grčku da hvale istrajnost kojom se spoljna granica EU brani od migranata. U međuvremenu, Evropa je naglo suspendovala osnovno pravo na azil, na koje bi izbeglice trebalo da imaju pravo da se pozivaju u svakom trenutku. Na taj korak se čak ni Tramp nije usudio.

Ah, kakav je samo herojski čin osigurati spoljašnje granice Evrope! Da zadržimo izvan granica najsiromašnije među nama! Ironiju na stranu, beskrajno odbacivanje nenaoružanih civila i ostavljanje da nedeljama budu u najgorim uslovima nije nešto čime se treba dičiti. To je sramota za Evropu. Ali izgleda da ovih dana u Evropskoj uniji nema mnogo solidarnosti. Jedna za drugom, države počinju da iznenađuju komšije uvođenjem posebnih pravila. Umesto zajedničkih napora da se suzbije infekcija i pruži podrška najteže pogođenim grupama, došlo je do proizvoljnog zatvaranja granica, što više nema efekta s obzirom da je virus odavno stigao u sve zemlje. Umesto toga, došlo je do poražavajućeg i naglašeno simboličnog uništavanja poverenja.

Preosmisliti Evropu
Kada je Nemačka nedavno preduzela mere duž svoje granice sa Francuskom, Berlin je to opisao kao zatvaranje granice, ali u Parizu su to nazvali samo ciljanom kontrolom. Zar ovako drmatična mera, koja suspenduje fundamentalne evropske slobode, ne zahteva da dve zemlje barem potpišu zajedničku deklaraciju? Zar je moguće da je avionima iz Irana i Kine, zemalja teško zahvaćenih virusom, dozvoljeno sletanje bez ikakvih prepreka na nemačkim aerodromima, dok se ljudima koji putuju na posao iz Lorena u Sarbriken ne dozvoljava da pređu granicu?

Nažalost, sve ovo šalje vrlo jasnu poruku: Evropa je luksuz, daleki i utopijski san koji je trebalo da usreći njene narode. Ali kad ne znate šta da radite, onda prosto šaljite carinike nazad na granične položaje, kao u stara vremena. To može poslužiti da se plasiraju snažne televizijske slike i ostavi utisak da se nešto radi, ali zapravo samo pokazuje nemoć.

Mihail Gorbačov u svojim memoarima govori kako je, kao mladi član Politbiroa Komunističke partije Sovjetskog Saveza, bio svedok debate o borbi protiv nezaposlenosti. Stariji drugovi razmatrali su slanje policije u parkove i bioskope kako bi uhapsili nezaposlene. Na pitanje šta je time trebalo da se postigne njegove kolege su odgovorile da su navikli da rešavaju svaki problem upotrebom policije, te da će tako rešiti i ovaj problem. Evropske vlade su sada napravile istu grešku vraćajući se poznatim neadekvatnim merama. Umesto kreativnog i hrabrog širenja političkih dimenzija koje je neophodno, pribegava se uskogrudom i konkurentskom načinu razmišljanja i međusobnim pridikama.

Svaki nacionalni ministar zdravlja hvali svoj vlastiti narod – koliko su dovitljivi njegovi istraživači, koliko su hrabri njegovi medicinski službenici. Samo razmislite koliko bi stvari mogle biti bolje ako bi Evropa zaista udružila snage u ovoj krizi. Na isti način na koji sada francuski proizvođači parfema proizvode sredstva za dezinfekciju ruku, „Simens” i druge industrijske kompanije bi mogle da pojačaju proizvodnju kontejnerskih bolnica i medicinske opreme. Upravo zbog toga je i nastala Evropska unija.

Zastava EU u Briselu (REUTERS/Francois Lenoir)

U celoj Evropi aktuelna krizna situacija dovodi rađanja novih saveza, novih inicijativa i do obnavljanja hrabrosti političkih centrista. Njihov prvi zadatak nakon suzbijanja pandemije jeste da ponovo osmisle Evropu, i da je ponovo je izgrade na novi i bolji način. Evropska unija koju trenutno oličava Evropska komisija nam nije potrebna. U stvari, ona se već raspala u param-parčad u rukama onih koji pokušavaju da je zadrže.

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar