Šest godina nakon što je Higsov bozon otkriven, konačno je uočeno kako raspada na osnovne česticepoznate pod nadimkom „dno”(bottom) kvarkovi) ima ih šest) koji se među fizičarima uobičajio kao ime. U CERN-u (Evropska organizacija za nuklearna istraživanja) juče su dokaze predstavile dve najveće istraživačke družine, ATLAS i CMS, koje koriste Veliki sudarač hadrona (LHC). I obe su odmah svoje nalaze poslale na objavljivanjejednom od vodećih naučnih časopisa,Physical Review Letters-u.
Provera pretpostavke da se Higsov bozon
raspada na dva „dno”(bottom) kvarka od
ključnog je značaja za savremenu fiziku.
Kako je saopšteno, otkriće je u skladu sa uveliko prihvaćenom pretpostavkom da sveprožimajuće kvantno polje Higsovog bozona daje masu i pomenutom kvarku. Zapravo, prema Standardnom modelu fizike elementarnih čestica, čak 60 odsto vremena Higsov bozon se raspada, upravo, na par „donjih”kvarkova, koji su drugi po masi među šest vrsta. I ostalih pet imaju duhovita imena (gornji, donji, šarm, čudni, vrh), a svih šest tvore svu poznatu materiju.
Sudar snopova čestica (Atlas)
Provera pretpostavke da se Higs raspada na dva „dno”kvarka od ključnog je značaja za savremenu fiziku: rezultati mogu da sasvim uzdrmaju sadašnje teorije i da nagoveste novu fiziku ili da potvrde Standardni model, zasnovan na zamisli da Higsovo polje daje masu kvarkovima i drugim elementarnim česticama.
Istraživači su, inače, ukrštali podatke iz prve i druge faze rada akceleratora LHC, iz sudara snopova čestica na energijama od 7, 8 i 13teraelektronvolti (TeV).„Ovo merenje je prekretnica u istraživanju Higsovog bozona”, rekao je portparol ATLAS-a Karl Jakobs. „Izvrsne osobine akceleratora LHC, uz moderne tehnike mašinskog učenja, omogućile su da postignemo ovaj rezultat ranije nego što smo očekivali”, dodao je Džoel Batler, portparol CMS-a.
U pomenutom poduhvatu učestvuju dva tima srpskih istraživača, iz Instituta za fiziku (ATLAS) i „Vinče”i Fizičkog fakulteta (CMS), saopštava Institut za fiziku.
Standardni model jeste velika teorija. Ali u njoj postoji jedna pukotina. To su beskonačnosti, a najvažnija beskonačnost je elektronova masa. Svi pokušaji da se izračina ta masa završava u beskonačnosti. Čudno je to da ogromna uložena energoja u tako maloj zapremini neizostavno sugeriše da elektron ima ogromnu masu, to sledi iz one Ajnštajnove ekvivalencije E=mc2 . Ali eksperimenti ukazuju da on ima manju masu nego ijedna druga čestica. Ovde je očigledna matematička protivurečnost u odnosu na eksperiment.