Шест година након што је Хигсов бозон откривен, коначно је уочено како распада на основне честицепознате под надимком „дно”(bottom) кваркови) има их шест) који се међу физичарима уобичајио као име. У ЦЕРН-у (Европска организација за нуклеарна истраживања) јуче су доказе представиле две највеће истраживачке дружине, ATLAS и CMS, које користе Велики сударач хадрона (LHC). И обе су одмах своје налазе послале на објављивањеједном од водећих научних часописа,Physical Review Letters-у.
Провера претпоставке да се Хигсов бозон
распада на два „дно”(bottom) кварка од
кључног је значаја за савремену физику.
Како је саопштено, откриће је у складу са увелико прихваћеном претпоставком да свепрожимајуће квантно поље Хигсовог бозона даје масу и поменутом кварку. Заправо, према Стандардном моделу физике елементарних честица, чак 60 одсто времена Хигсов бозон се распада, управо, на пар „доњих”кваркова, који су други по маси међу шест врста. И осталих пет имају духовита имена (горњи, доњи, шарм, чудни, врх), а свих шест творе сву познату материју.
Судар снопова честица (Атлас)
Провера претпоставке да се Хигс распада на два „дно”кварка од кључног је значаја за савремену физику: резултати могу да сасвим уздрмају садашње теорије и да наговесте нову физику или да потврде Стандардни модел, заснован на замисли да Хигсово поље даје масу кварковима и другим елементарним честицама.
Истраживачи су, иначе, укрштали податке из прве и друге фазе рада акцелератора LHC, из судара снопова честица на енергијама од 7, 8 и 13тераелектронволти (TeV).„Ово мерење је прекретница у истраживању Хигсовог бозона”, рекао је портпарол АТLAS-a Карл Јакобс. „Изврсне особине акцелератора LHC, уз модерне технике машинског учења, омогућиле су да постигнемо овај резултат раније него што смо очекивали”, додао је Џоел Батлер, портпарол CMS-a.
У поменутом подухвату учествују два тима српских истраживача, из Института за физику (ATLAS) и „Винче”и Физичког факултета (CMS), саопштава Институт за физику.
Standardni model jeste velika teorija. Ali u njoj postoji jedna pukotina. To su beskonačnosti, a najvažnija beskonačnost je elektronova masa. Svi pokušaji da se izračina ta masa završava u beskonačnosti. Čudno je to da ogromna uložena energoja u tako maloj zapremini neizostavno sugeriše da elektron ima ogromnu masu, to sledi iz one Ajnštajnove ekvivalencije E=mc2 . Ali eksperimenti ukazuju da on ima manju masu nego ijedna druga čestica. Ovde je očigledna matematička protivurečnost u odnosu na eksperiment.