Број се рапидно увећавао током последњих деценија да је то, може се слободно рећи, запретило нашој, пре свега, економској будућности, јер је чест мотив стицања докторских звања повећање личних доходака.
Проф. др Радoмир Ђорђевић
Мало је проблема о којима се толико много писало готово у свим гласилима или говорило у разним институцијама, као што је то проблематика у вези са докторатима. Број доктората се рапидно увећавао током последњих деценија да је то, може се слободно рећи, запретило нашој, пре свега, економској будућности, јер је чест мотив стицања докторских звања повећање личних доходака.
Због тога је дванаести час да се темељно размисли и енергично предупреде далекосежне негативне последице девалвације те значајне институције, њеног смисла и значења. Једини пут је да се донесу одговарајући закони и установе строге санкције за установе које се не би придржавале прописаних правила, које би предвиђале и укидање тих установа у потпуности.
Ако о томе размишљамо озбиљно, лако ћемо запазити да је стање у нашем друштву у тој области забрињавајуће, штавише често се у покушајима реформе, услед недовољне спремности за те реформе, образлаже да је такво стање и у другим земљама, па и онима које имају најбољу традицију, да се и тамо министри грабе за докторска звања, да се тешко утврђује ступањ нових научних резулта, до којих се дошло у многим докторским радовима јер тзв. експлозија знања отежава откривање плагијата.
Шта је докторат науке?То је академски степен који стичу лица која се у раном периоду определе за научно истраживање и који су дали одговарајуће прилоге који их квалификују за упућивање на наредни ступањ рада – докторат. Тај кадар у континуираном раду чини онај слој друштва на коме се заснива напредак друштва уопште.
Ако о томе размишљамо озбиљно, лако ћемо запазити да је стање у нашем друштву у тој области забрињавајуће, штавише често се у покушајима реформе, услед недовољне спремности за те реформе, образлаже да је такво стање и у другим земљама, па и онима које имају најбољу традицију, да се и тамо министри грабе за докторска звања, да се тешко утврђује ступањ нових научних резулта, до којих се дошло у многим докторским радовима јер тзв. експлозија знања отежава откривање плагијата.
У најхитније реформе постојећег стања спада класификација доктората. Треба, свакако, задржати почасне докторате јер су они углавном неспорни, део су значајне традиције. Неопходно је увести и докторате који се додељују на лични захтев, уз обавезу да се тако изричито дефинишу, а подразумевали би да се кандидати обавежу да уплаћују знатна финансијска и материјална средства за помоћ академским установама, које се данас налазе у изузено тешким приликама.
Да би се бар делимично увидело како смо доспели у такву ситуацију као друштво, руководећи се прозвољним идеолошко-политичким начелима, једно од решења је и да универзитет објави преглед наслова докторских дисертација од 1945. године до данас, а и састав комисија професора пред којима су брањене, што широј јавности углавном није познато. Само то би могло да нас тргне и суочи са стањем које је владало крајем 19. и почетком 20. века – нашом традицијом која може да нам буде узор и показатељ колики је мукотрпан научни рад потребан за стицање докторских титула, али и после тих титула.
