ИрвинЈалом (1980) је поентирао значај „стања потпуне присутности”; он говори о способности да се „буде присутан” ван временских одређења,да се освести однос сопствених стопала и земље под њима, однос између сопствене свести и простора који нас окружује…
Гордана Медић-Симић
Деценијама је у радовима и пракси стручњака кључних за формирање саветничке и терапеутске професије наглашавана важност присуства „сада и овде”; пажње и концентрације усмерене ка клијенту (Rogers, 1951). Јалом (1980) је поентирао значај „стања потпуне присутности”; он говори о способности да се „буде присутан” ван временских одређења,да се освести однос сопствених стопала и земље под њима, однос између сопствене свести и простора који нас окружује…
Препоруке о томе како битикомпетентан и квалификован у овој области постоје у литератури, иако је она у већини случајева усмерена на специфичне и појединачне терапеутске програме засноване на mindfulness пракси (Baer, 2006; Dimidjian & Linehan, 2003; Germer et al., 2005; Kabat-Zinn, 2003, Kabat-Zinn & Santorelli, 2001). Чини се, ипак,да ван програма Јона Кабат- Зина Mindfulness-Based Stress Reduction (MBSR), познатог у свету; не постоје генерални стандарди за тренинг ових компетенција и вештина. Међутим, постоје бројни приступи.
У једном интервјуу Кабат-Зин је запазио
да се у мindfulness-у заправо ради о томе
да се пажња пробуди у практично било
којој ситуацији под било којим условима
или у било које менталном стању. Неради
се, притом,о остајању у или форсирању
било којег посебнограсположења.
Јер, мindfulness је помињаникаовештина (Germer, 2005), због тога што овај приступ и квалитети које он развија у уму и телу могу бити „произведени”искључивопутем праксе. На пример, Валентин и Свит (Valentine and Sweet 1999) открили су да тренинг медитације и mindfulness-а повећавају способност одржавања пажње. Браун и Рајан (Brown and Ryan, 2003) запажају да, иако су пажња и свесност базични и природни капацитети већине људи, постоји индивидуална разлика у капацитету и вољности људи да буду свесни и да држе пажњу на оном што се тренутно догађа. Ова двојица аутора такође наводе да „mindfulness капацитет” варира између особа,зато што може бити изоштрен или отупљен под утицајем различитих фактораусловљених личним искуством и животним окружењем.Такође, они тврде да су пажња и будност базичне компоненте свесности које имају различите улоге.
Ирвин Јалом (Википедија)
На пример, постоји будност која региструје стимулусе тражењем унутрашњег и спољашњег окружења (као што бирадар регистровао летеће објекте у одређеном делу ваздушног простора) и–пажњакао„капацитет за сужавање фокуса ка специфичном стимулусу унутрашње свести” (налик на рефлектор који може да одабере предмет у простору),(Brown & Ryan, p. 243).
Практиковањеmindfulness техника
обичнојеврло једноставно;положити
пажњу на тренутни покрет тела или
нанекимирис, слушати звукове природе,
додиривати неки материјал или, можда,
постати свестан свог дисања и
држати пажњу на томе.
У једном интервјуу (Wylie and Simon, 2004) Кабат-Зин је запазио да се у мindfulness-у заправо ради о томе да се пажња пробуди у практично било којој ситуацији под било којим условима или у било које менталном стању. Не ради се, притом,о остајању у или форсирању било којег посебнограсположења.Оно дозвољава стање ума које је побуђено, опуштено и свесно других мисли без идентификације с њима или допуштања да оне преузму управљање (Ladner, 2005, p. 19). Неки аутори наводе (Germer и колеге, 2005) да мindfulness „једноставно значи бити свестан где се твој ум налази из момента у моменат, с нежним приступом и прихватањем”.
Практиковањеmindfulness техникаобичнојеврло једноставно;положити пажњу на тренутни покрет тела или нанекимирис, слушати звукове природе, додиривати неки материјал или, можда, постати свестан свог дисања и држати пажњу на томе.Taкoбисмоmindfulness могли схватити као вештину која се може пренети на домен учења и понашања, тако да они који уче да се фокусирају на свесно дисање могу успешније да буду „присутни” у другим искуствима,као што су тренуци узимања оброка, комуницирања, посматрања тешких емоција или патње или, напросто – вожње аутомобила или шетања.Управо је ово, на пример, према креаторима „Mindup програма”, суштински значајно за развој емпатије и психолошке отпорности на стрес.
Важан аспект ових вежби јесте сетити се да се пажња преусмери кадгод обрасци мишљења порасту,тако да замагле директно искуство (GermGermer, 2005).Одбацивање нежељених мисли овде није део праксе; напротив, практичар тренира да „опази” и такве мисли, али да га оне не „понесу”, тј. да се не идентификује с њима.Mindfulness се, дакле, помиње и као техника и као метод, али и као вештина. На пример, практиковање овог начина управљања пажњом често је замишљано као корак по корак структуирано кретање пажње и будности. Овај процес би, према томе, укључивао:
а) полагање пажње на тренутно искуство с прихватањем и отвореношћу за њега,
б) „хватање”/примећивање момента када је пажња сужена на мисли о актуелним животним темама ( нпр. када мисли одлутају на кућне обавезе или финансијске проблеме),
в) сетити се да пажњу преоријентишемо,
г) преоријентисати пажњу на тренутно искуство, без реаговања на претходно лутање пажње( Bishop et al., 2004, стр. 231) и потом,
(д) када је завршен део практиковања, привести крају праксу. Понекад би менталном стању које би било примећено у току практиковања било придодато неко име, назив или етикета, пре него што би ум поново био преусмерен на тренутно искуство.
Стручна литература такође помиње појам mindlessness чија је улога да покаже шта mindfulness није. У литератури је, тако, овај појам дефинисан као пажња фокусирана на сет контекстуалних образаца који служе као окидачи различитих наратива, етикета и очекивања. На тај начин пажња је фокусирана на један део информације, док је други део потпуно ван домашаја пажње човека.
Из свега наведеног, јасно је да могуће импликације ових истраживања превазилазе поље едукације терапеута и психолошког саветника. Истраживања наведена у овим радовима релевантна су не само за ове области, већ и далеко шире помагачке дисциплина, као што су психологија, медицина у најопштијем смислу, социјални рад, психијатрија,али и васпитно-образовни рад и ангажман у менаџменту људских ресурса,поготово онај који се односи на тренинг и развој запослених. Наиме,истраживања су показала да се, усмеравањем пажње на садашњи тренутак постиже боља концентрација и да ум мање лута (Brewer, Worhunsky, et al., 2011; Mrazek et al., 2012). Ово се одражава и на чињеницу да особе које су обучаване у овим техникама имају бољу радну меморију ( Chambers et al., 2008; Jha, Stanley, Kiyonaga, Wong, & Gelfand, 2010; Zeidan, Johnson, Diamond, David, & Goolkasian, 2010).За радна окружења препуна стреса и повећаног психосоцијалног ризика, потенцијалног окидача свих осталих ризика, ово би могла бити добра вест.
Гунаратана (Realization.org)
Постоје предлози да тренинзи пажње будусаставни део едукативних садржаја за унапређење учења и самоконтроле (Posner & Rothbart, 2005). Појавила су се и нека истраживања о ефектима медитације код деце с проблемима повезаним с пажњом, потврђујућипозитивне исходе праксе (Harrison, Manocha, & Rubia, 2004; Lee, et al., 2008). Може се претпоставити да учење може бити унапређено и уређењем окружења које подстиче релаксацију и пажњу, али и кроз редовну праксу контемплације где онај који учи стиче вештине самоконтроле.Нека истраживања указују да би пракса медитације могла неутралисати ефекте компетитивних пословних и образовних окружења (Harrison, L., Manocha, R., & Rubia, K. (2004).Постојечак и истраживања о утицају сахађа јоге у породичној терапији деце с поремећајем пажње (Clinical ChildPsychology and Psychiatry, 9(4), 479.). Такође, значајна су и истраживања која су проучавала праксу медитације и њен утицај на неуралне везе у мозгу и које су импликације на образовање (Posner, M. I., & Rothbart, M. K. (2005).
Гунаратанаје навео серију слогана или
правила о исправним ставовима, ослоњених
на будистичку философију:„не тежи”, „не жури”,
„не очекуј ништа”, „не везуј се ни
за шта и ништа не одбијај”, „пусти”,
„прихвати све што се појави”, „буди нежан према себи”,
„истражуј себе”, „гледај на проблеме као на пројекте,
изазове”, „не размишљај”, „не пребивај у крајностима”.
Ово, наравно, подразумева и оријентацију према одређеним „унутрашњим”ставовима. Кабат-Зин (Kabat-Zinn 1990) сугерише да су то нереактивност, стрпљење, усвајање „ученик заувек” става, веровање сопственом искуству, не-тежња, прихватање и способност невезивањаза ситуације, предмете и људе. Човек, наравно, не усваја све ове ставове тренирајући метод, већ је реч о томе да је само практиковање прожето овим ставовима.Они, наиме, произлиазе из искуствених доживљаја. Гунаратана, чију оријентацију подржава и Кабат-Зин(Gunaratana 2002),навео је серију слогана или правила о исправним ставовима, ослоњених на будистичку философију:„не тежи”, „не жури”, „не очекуј ништа”, „не везуј се ни за шта и ништа не одбијај”, „пусти”, „прихвати све што се појави”, „буди нежан према себи”, „истражуј себе”, „гледај на проблеме као на пројекте, изазове”, „не размишљај”, „не пребивај у крајностима”.
Када се ове чињенице повежу, намеће се закључак да вештине(а можда и „ставови”)које улазе у корпус „mindfulness пракси”могу помоћи људима да управљају пажњом и примете своја стања и обрасце деловања, мишљења и осећања, из чега би уследила квалитетнија перцепција самог себе и самосвесније деловање. Потребно је, с друге стране, узети у обзир да је доста од ових доказа индиректно – до сада није било много емпиријских истраживања која би повезивала mindfulness и самоспознају.
Mindfulness наставља да буде примељиван у клиничким условима. Овај преднаучни концепт праксе делује обећавајуће за професије психолошког саветовања и психотерапије, али изаостале помагачке дисциплине. Досадашња истраживања су показала да је практиковање овог метода корисно у третирању болести или симптома. Mindfulness може, такође, омогућити клијентима и терапеутима да постигну стања пуне присутности што резултира бољи квалитетом живота, стабилнијим психичким стањем и бољим здрављем. Mindfulness, изгледа, постаје и стратегија да се унапреде ставови, понашања и други квалитети неопходни за праксу психолошког саветовања и сродних професија.
Многе школе неформалног образовања нуде
садржаје под термином mindfulness, па
су знања и вештине натржишту услуга
које има властиту логику али чија етика
понекад може бити спорна.
Досадашњи подаци о ефектима ове праксе, свакако,имплицирају проналажење начина за даљи развој, подједнако примене и истраживања резултата. Професионална едукација и тренинзису доступни и подржани у свету као пут ка личним и професионалним компетенцијама. Ресурси ове методе су проучавани као средства менталне хигијене и превенције, из чега произлазе и бројне импликације значајне за лични и професионални раст и развој у најразличитијим областима. Многе школе неформалног образовања нуде садржаје под термином mindfulness, па су знања и вештине натржишту услуга које има властиту логику али чија етика понекад може бити спорна. Напослетку, у зависности од степена који је човек достигао у практиковању mindfulness-а, ово стање може бити дефинисано и као навикакоја утиче позитивно на квалитет живота.
Уидеалном случају,онако како томе теже стручњаци који верују у развојни потенцијал људи, mindfulness би могао бити свесно изабрани начин бивања, човекова егзистенција прожета флексибилношћу и отвореношћу. Ово у приличној мери подсећа на Хајдегерово схватање човекове суштине као „отворености ка свету”и дазајн анализе из тога произашле. Такође, подсећа на сведочанства древних источњачких пракси које нису одвајале телесно и психичко здравље од духовне сфере постојања. Без мистификације, појам mindfulnessима потенцијал да, уколико не трансформише, а онда барем преиспита наше савремене вредносне, сазнајне и образовне парадигме.
