У Србији, где постоје само два мишљења, лично и погрешно, ове (не)мере су широм отвориле врата другом таласу пандемије с катастрофалним последицама.
Проф. др Драган Делић
Каква би милозвучна тишина владала у Србији кад би политичари говорили само оно што је стручно утемељено и доказано о текућој пандемији ковида 19. Кривомислећи став премијерке Србије „да се није закаснило с увођењем ниједне мере против ширења вируса корона”, у времену када епидемиолог и члан Кризног штаба (КШ) тврди „да се закаснило двадесетак дана”, уноси додатни неспокој и бригу, јер открива несагласје унутар КШ. Предлог с неопходним и хитним противепидемијским мерама, које су епидемиолози из удружења лекара „Уједињени против ковида” доставили здравственим властима 14. октобра, необорив је доказ да смо с новим мерама каснили више од месец дана.
У најмању руку проблематичан је и став: „Као премијерка и неко ко води КШ, увек сам се трудила и трудим се да нађем најбољу могућу меру између епидемиолошких мера, живота и економије”.
„Проналажење баланса” између живота људи и економије је немогућа и неприхватљива мисија за здравствене раднике („Апсолутно ћу поштовати људски живот од почетка”, савремена верзија Хипократове заклетве, Женева, 1946. године), јер је у суштинској колизији с нашим етичким принципима и свакодневном праксом и, потенцијално, носи несагледиве штетне последице по здравље становништва.
После свега, да ли је здравље становништва, поред наталитета и образовања, носећи стуб сваког здраворазумског друштва, или се и ту, у међувремену, нешто променило у корист профита неких услужних делатности?
Познато је да се пандемија не може избећи, али зато можемо слободно да бирамо мере којима ћемо се најбоље носити са њом. Једна од битних карика успешног деловања је правилан тајминг, односно стручно и промишљено одабирања мера у јединици времена да би се постигао жељени циљ – обуздавање пандемије са што мање људских жртава.
Друга битна карика је едуковано становништво, наоружано емпатијом и толеранцијом, које верује здравственим радницима и систему и које се креће у јасно и добро зацртаном координатном систему противепидемијских мера. Међутим, живимо у времену неверовања и многи људи сматрају да је ово време манипулативног отимања припадајуће слободе. Због тога, већина њих прихвата пасивну позицију бављења искључиво сопственим животима и током времена постају следбеници свеприсутне релативизације и алтернативних чињеница.
Уље на ватру, без неопходних валидних објашњења, долила је изјава нашег председника: „Младима смо короном… уништили живот. Ја се њима извињавам што смо њихову садашњост током годину дана готово уништили.” Признајем, под пуном моралном одговорношћу, да у томе нисам учествовао, или што је још битније, да се то није ни десило у том обиму и значају.
Хроничан проблем током ове пандемије су, између осталог, погрешне или непримењене противепидемијске мере у времену које је „вапило” за благотворним, применљивим и ефикасним одлукама. Без намере да банализујем проблем, суштина свих противепидемијских мера је једноставна – спречити пренос инфективне дозе агенса (око 300 вириона, којих има у две капљице респираторног секрета) на све могуће начине: физичка дистанца, маске, проветравање просторија, сунчева светлост која редукује инфективност аеросола за 90 одсто после 8-19 минута, лична хигијена.
С друге стране, епидемиолошки проблем усложњавају висока стопа репродукције (један болесник може пренети инфекцију и на шест особа) и вишедневно излучивање вируса: 2-3 дана пре почетка манифестације болести и 7-10 дана током болести.
Почетком маја ове године КШ је донео преране, исхитрене и неселективне одлуке о попуштању противепидемијских мера и све се свело на препоруку да слобода кретања имплицира личну одговорност. У Србији, где постоје само два мишљења, лично и погрешно, ове (не)мере су широм отвориле врата другом таласу пандемије с катастрофалним последицама.
Праве размере те катастрофе сагледаћемо кад буде урађена стручна ревизија броја преминулих болесника. Релативно прихватљиву епидемиолошку ситуацију, од друге половине августа до друге половине октобра, искористили смо за свакодневно истицање самозаслепљујућег тријумфализма („најбољи у Европи”), који није био ничим утемељен, односно био је нетачан.
Анестезиране и уљуљкане грађане и немедицинске чланове КШ, уз евидентно одсуство планских, промишљених, проактивних и дугорочних противепидемијских мера (нпр. масовно тестирање и активно праћење контаката) изненадио је и обилато искористио постојећу ситуацију САРС-КоВ-2, или, како га неки зову, „вирус-биотерориста”. Позната хронологија пандемија, с текућим апокалиптичним сценама, јасно говори да ћемо због незнања, неодлучности и компромиса „платити” огромним бројем оболелих и преминулих.
Само захваљујући здравственим радницима у скафандерима, њиховом раду, одговорности, пожртвовању, па и страдању, неизбежна хумана катастрофа ће бити знатно ублажена. Надам се да ће они, на крају ове приче, добити личну сатисфакцију, прикривено дивљење колега из не-ковид система и искрену захвалност болесника и њихових најближих. Одликовања добијају неки други.
(Извор Политика)
