Једна за другом државе показују излазна врата америчким јастребовима као што су Помпео и Болтон. А одговори САД су слаби или никакви.
Том Луонго
„Шта то читате господару?”– Полоније
„Речи.”– Хамлет
Нешто се променило у америчкој политици. И можда се коначно нешто мења набоље. Од најаве (која није испраћена конкретним корацима) окончања нашег војног учешћа у Сирији, оно што се сматра нашим државницима – Џон Болтон и државни секретар Мајк Помпео – игнорисаноје, изругивано, или обоје. Болтон је покушао да сатера Трампа у ћошак како не би било повлачења из Сирије, док се Израел бусао у груди како Ирану неће бити уступљен ни педаљ Сирије. Турски председник Ердоган га је (Болтона) јавно изгрдио, без икаквог одговора од стране председника Трампа. Или било кога другог.
Kада сте последњи пут чули да је нека водећа америчка политичка личност отпутовала преко океана да би јој тамо био ускраћен сусрет са неким страним шефом државе, потом „очитана буквица”, да би на крају била испраћена кући као неко помоћно сметало? Не могу да се сетим да се то раније догодило. Болтон је дошао на Блиски исток и постављао захтеве као да је он сам председник, знајући врло добро да оно о чему говори представља црвене линије за Ердогана – пре свега у контексту гарантовања безбедности за сиријске Kурде.
И то је учинио из Јерусалима. Увреда није могла да буде отворенија. Мањак Болтонове самосвести и разумевања ситуације био јесрамотан. Све то је Ердогану оставило савршену прилику да прозове Трампову администрацију, а њену политику оцени као таоца спољног фактора – Израела.
Помпеова помпа
Даље имамо његово заобљенство, Мајка Помпеа. Отишао је у Kаиро и одржао говор који поново показује шокантан недостатак познавања историје. Помпео је највећи део говора провео радећи оно што ради најбоље: лажно представљајући историју америчког ангажмана на Блиском истоку, и то тако страствено да човек помисли како је требало да то учини у свом ве-це-у.
Међутим, нешто друго што је учинио ми је привукло пажњу. А на томе поново морам да захвалим Месецу Алабаме. Помпео је оцртао Трампову визију будућности америчког ангажмана на Блиском истоку. А то укључује нешто у чему је Трамп добар, а Помпео лош. Речи.
Све ове речи и бескорисне празне приче
указују на исту ствар, упркос Трамповом
хвалисању. Америка више није поштована
на исти начин као што је некада била. А
државе ухваћене између растућег угледа
Kине и Русије с једне, и умируће славе САД
са друге стране, осећају ову промену и
у складу са њоме повлаче своје потезе.
Ево дела Помпеовог говора: „У Сирији, Сједињене Државе ће користити дипломатију и сарађиваће са својим партнерима како би истерали и последњу иранску чизму, а радићемо кроз процес предвођен УН како бисмо донели мир и стабилност напаћеном сиријском народу. Неће бити америчке помоћи за реконструкцију у деловима Сирије које држи Асад све док се Иран и његове посредничке снаге не повуку, и све док не видимо неповратан напредак ка постизању политичког решења.”
Мајк Помпео, Џејмс Матис и Џон Болтон
Да будемо искрени, упуштање Трампове администрације у нешто налик на дипломатију било би добродошло освежење. У начину понашања актуелне администрације дипломатије је до сада било премало. Да ли се овде ради о свесној намери или о последици парализе коју су јој (администрацији) наметнуле побуњена „дубока држава”и политичка опозиција, у суштини није ни битно, као ни већина речи које излазе из Помпеових уста. Но, невољно ћу се сложити са тиме да је ово добар знак.
Међутим, као и увек са Трампом, оно што је стварно важно јесте реализација. Ово би, као страственом голферу, требало да му буде познато.
Назад у Ирак и ССР
Asia Times је недавно објавио чланак с питањем шта то Трамп смера у Ираку. Повући трупе из Сирије у Ирак само да би се тамо поново укопале након још једне бруке – скорашњег изборног пораза нашег момка Абадија – делује контрадикторно са Помпеовим речима.
Багдад је био домаћин премијерне конференције о новој НАТО мисији у Ираку (НМИ):,,Према саопштењу за медије које је издала Kоманда заједничких савезничких снага НАТО из Напуља, на конференцији су присуствовали ,кључни лидери из читавог безбедносног и одбрамбеног сектора Ирака. Међу њима су били ирачки начелник генералштаба генерал Отман ал Ганими᾽ и представници разноврсних међународних партнерских мисија, организација и ентитета, као што су Kомбинована здружена формација за операцију ,Непоколебљива одлучност᾽ (мисли се на коалициону операцију против Исламске државе коју предводе САД, прим. прев), Саветодавна мисија ЕУ у Ираку, УН мисија помоћи Ираку, Kанцеларија за безбедносну сарадњу са Ираком и дипломатске мисије. Kомандант НМИ, канадски генерал Дени Фортин, представио је мандат, визију и циљ мисије као ,ново издање дугорочног партнерства᾽ између НАТО и Ирака; издање које ће ,из Алијансе и њених партнера донети експертизе и најбоље праксе у реформу безбедносног и одбрамбеног сектора, изградњу институција, обуку и едукацију᾽.”
Ушушкавамо се са ирачком војском кроз НМИ који ужива подршку истакнутих ирачких генерала, док ирачко политичко руководство – које више не чине „наши момци”– одбија да се састане са Трампом када он слети у нешто што назива „нашом базом”. Али ми немамо базе у Ираку; тамо смо по позиву ирачке владе – владе која нас можда више не жели.
И опет, амерички званичник – овога пута сам Трамп – који користи погрешне речи и погрешан дипломатски протокол жели да се упусти у дијалог са људима које смо окупирали, злостављали, демонизовали и убијали. Да ли је, дакле, ово промена у курсу америчке спољне политике или одговор на долазак „погрешних људи”на власт, због чега сада Америка настоји да задобије подршку војске? Другим речима, да ли се ишта стварно променило?
Суочити се са суочавањем
За други пример, окренућу се ка америчком амбасадору у Немачкој, Ричарду Гренелу, који је управо послао писма Униперу и БАСФ-у са захтевом да прекину рад на реализацији гасовода „Северни ток 2”или ће се суочити са америчким санкцијама. Извештај „Билда”разбеснеојенеке немачке политичаре у Берлину. Фабио де Маси, водећи посланик партије Левих, захтевао је од владе да укори Гренела, рекавши: „Амерички амбасадор изгледа мисли да је он изасланик вашингтонског императора”.
Ричард Гренел
Ово је право лице трамповске дипломатије: „Прекините да радите у своју корист иначе ћемо вас довести до банкрота”. Ситуација је до овог тренутка већ постала прилично јасна. Иако је наша војна снага значајна, она ипак више не даје бланко чек за наметање политичких наредби. У свету у којем амерички просперитет зависи од просперитета целог света, претња финансијским уништењем је блеф исто онолико колико и претња физичким уништењем.
А видимо да тај блеф често бива раскринкан. Једна за другом државе из целог света показују излазна врата америчким јастребовима као што су Помпео, Болтон, Матис, па чак и сам Трамп, а одговори су слаби или никакви.
1) Трамп је прошле године покушао да уплаши Ердогана и натера га на покорност санкцијама и колапсом лире. Kада то није успело, Ердоган је добро разумео на којој страни су његови савезници. Зато се придружио Путиновом концепту енергетске безбедности за Турску, уместо илузорном америчком.
2) Индија је учинила исту ствар када је купила руски ПВО систем С-400. Упутили су нам пар лепих речи, позвали нас да разговарамо,а онда нас послали кући без споразума.
3) Немачка одбија да савије кичму поводом „Северног тока 2”.
4) Kатар је био први који се извукао из сиријског конфликта, а онда је направио заокрет и испреговарао велики истраживачко-развојни споразум са Ираном поводом гасног налазишта Северни Парс.
5) Чак је и Јапан у сталним разговорима са Русијом са жељом да се формално разреше несугласице (и у овом случају противно америчким жељама) и потпише мировни споразум. Јапану је очајнички потребна руска енергија, а Путин је довољно стрпљив да сачека премијера Шинзо Абеа, истовремено указујући на његово лицемерје.
Рат речима
Све ове речи и бескорисне празне приче указују на исту ствар, упркос Трамповом хвалисању. Америка више није поштована на исти начин као што је некада била. А државе ухваћене између растућег угледа Kине и Русије с једне, и умируће славе САД са друге стране, осећају ову промену и у складу са њоме повлаче своје потезе.
Трамп ово разуме, али на много начина показује да га баш брига. Он је фокусиран на старе дугове, а не на будуће обавезе. Преокупиран је тиме да натера све да пожуре са исплатама и отплатама, уместо да спасава потонуле вредности и поправља финансије у својој кући.
Дошао је до закључка да сви ти ангажмани – у Ираку, Сирији, Авганистану, Пакистану итд. – никада не могу да надокнаде губитке. Тако да док Путин, Си, Ердоган и Моди чекају да одемо из Азије, он покушава да дочека крај „дубоке државе”и опсесије њеног особља останком у истој.
Доналд Трамп стиже на своју инаугурацију
За то време, све што нам остаје је мноштво речи, пуних тона и беса, које најављују крај геополитике каква нам је до сада била позната.
(Извор Нови Стандард)
