Данас не могу да замислим живот без млаћења празне сламе. Има бољих, има лакших, има лепших позива, али ово је мој. Kао што рече Бертранд Расел: „Ако уживате у губљењу времена, онда то није изгубљено време”.
МА Никола Ачански
Зашто упорно „млатим празну сламу”?
Зашто пресипам из шупљег у празно?
Зашто продајем муда за бубреге?
Зашто продајем маглу?
Зашто паламудим?
Зашто измишљам топлу воду?
Зашто, побогу, филозофирам?
Дуже од десет година успешно млатим празну сламу. Зашто сам одлучио да мЛаТиМ пРАзнУ СлАМу? (Kад сам уместо сламе можда могао да млатим паре? Што би, признајем, можда/вероватно, било лакше. Али где сам ту Ја?) Да хорор буде већи, право питање је: зашто сам изабрао професионално да млатим празну сламу, чак и да проведем неколико година студирајући млаћење празне сламе? Сада, као мастер млатилац празне сламе, верујем да могу да одговорим на то питање или барем желим да верујем да могу, како бих умирио своју несрећну свест. Све је почело након што се завршило, а завршиће се и пре него што почне. Дакле, круг.
Знате ли оне америчке лимунада тинејџ романтичне комедије у којима момак под изазовом од стране својих другова, зарад опкладе, треба да смува неку девојку како би испао фаца и успешно потврдио свој статус алфа мужјака међу својим чопором. Док у ствари ради то из потпуне изгубљености и немогућности да сагледа самог себе какав заиста јесте – несрећни конформиста који се прикљана притиску друштва у заблуделој нади да ће тако изградити свој идентитет. У сваком случају, моменат романтике је следећи: у неком тренутку тог изазова, док се момак претвара да му се допада девојка, спонтано почне да се дешава чувени пад – falling in love. Момак се у девојку заиста и заљуби. Претварање прелази у реалност, која остаје иста – удварање, нежности итд. – али се он променио. И не само што се заљубио, већ је ретроактивно схватио да је пронашао љубав свог живота.
Баш тако је почео и изгледао мој однос са филозофијом, пардон, хтедох рећи, млаћењем празне сламе. Сигурно нисам ушао у то врзино коло зарад неких спољашњих разлога. Престиж? Друштвени статус? Слава? Можда новац? По својој дефиницији, млаћење празне сламе не доноси ништа од наведеног. И овде нема потребе да износим личне примере и искуства, читава историја филозофије представља један низ доказа. Ако нас нису убијали, онда су нас протеривали. Ако нас нису протеривали, онда су нас маргинализовали и потцењивали. Ако нас нису маргинализовали, онда су нас исмевали и чинили дворским лудама. Онда и када су нас наизглед прихватали, чинили су то из властитих интереса, а никада из „љубави према мудрости”.
Дакле, зашто? Празна слама се млати из истог разлога због којег је онај момак из глупог филма прихватио глупу опкладу својих глупих другова да смува девојку – из тоталне изгубљености.
У четвртој години средње школе, из очаја и потпуне изгубљености, одлучио сам да ћу студирати… Нешто. Нисам имао појма шта. Али био сам решен да прихватим тај изазов, овде, у земљи Србији… Kакав србитастичан живот! И ту је била она, да ми да лажну наду да могу учинити нешто од себе и свог живота, не знајући ништа ни о чему. Од свих часова и градива у школи, једини тренуци када сам показивао и детектовао минималне назнаке интересовања били су часови на којима смо млатили ту празну сламу. Не могу да кажем да сам се пронашао у томе у потпуности. Али јесам помислио: „ово је нешто што бих могао да радим, а да не будем потпуно несрећан”.
И тако је започело путовање, због изазова, квази-паскалове опкладе са самим собом, у ствари из потпуне изгубљености. Није прошло дуго и попут момка из америчког филма, ја сам се спонтано заљубио и претварање је прешло у нешто сасвим реално. Толико реално да то није реално, што би рекли млади. Данас не могу да замислим живот без млаћења празне сламе. Има бољих, има лакших, има лепших позива, али ово је мој. Kао што рече Бертранд Расел: „Ако уживате у губљењу времена, онда то није изгубљено време”.
А времена имају да губе они који се не боје да га изгубе. У свету у којем је „време новац”, губити га значи изгубити. Изгубити у некој измишљеној трци. У неком тренутку у прошлости, тешко је рећи тачно у којем, средства су заменила циљ. А можда је и увек тако било. Филозофија је, као што рече Х., у односу на обичан свет и разум тог света један обрнути свет. Не мислим да је тај обрнути свет истинитији, као што је мислио Х. (а можда је тај свет обрнут јер ми дубимо на глави, као што рече М.) не мислим да је бољи, али знам да ја у њему више уживам. Зато упорно настављам да млатим празну сламу.
(Josepe de Rivera)
Свакако да млаћење празне сламе није за свакога и не бих олако некоме препоручио да млати, јер то, ипак, јесте Сизифов посао. Али није ли живот у целини Сизифов посао? Неко мисли да није, неко да јесте. (У Србији сигурно јесте)! Можемо млатити празну сламу око тога… Али разлика између Сизифа и других јесте у томе што Сизиф зна да ради сизифовски посао. Kао што рече Kами, Сизифа треба замислити као срећног. Он је врло добро свестан своје ситуације и прихвата је као такву, без илузија. Он је тај који бира како ће сагледати свој живот. Ја бирам да млатим.
Сама борба да се стигне до врха довољна је да испуни људско срце. Албер Kами
П. С. Надам се да сам се овде добро намлатио.
(Пулсе)
