СЛОБОДА НИЈЕ БИТ ЧОВЕКА

Величина генија засенила је његову грешку и усмерила цело филозофско и научно мнење у слепу улицу каузалитета, те је цео свет слободе – живота – живих бића и еволуције остао потпуно непознат.

 Никола Пилиповић

О лијепа, о драга, о слаткa слоbodo,

дар у ком сва блага вишњи Бог нам је до.

     (Иво Гундулић)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     

А филозоф учи: „…слобода чини бит човјека…”, „…одрицање од ње значило би губитак битка човјека, његове исконске човјечности.”, слобода се „…остварује само у заједници с другима и тражи узајамност…”, „…она се остварује у чудоредности као обитељи, грађанском друштву и држави…”, (Филозофијски рјечник у редакцији В. Филиповића).

Знамо о чему пева песник, он пева о ослобођењу од насиља, од туђе власти, укидање тог насиља је слобода за њега и у томе је он у праву. Али чему учи филозоф? Он мора да зна да укидање насиља, ослобођење, нема никакве везе са појмом слобода. Мора то да зна јер је његов велики претходник и учитељ, творац нововековне филозофије, Имануел Kант јасно и тачно дефинисао појам слободе:  слобода је „… моћ која у апсолутном смислу започиње неко стање…” или слобода је „…моћ која садржи узрок појава у нашем чулном свету…”.

А слобода је физички појам којим се цео материјални свет раздваја на свет каузалитета и свет слободе – живота – живих бића – еволуције, јер слобода је моћ живог бића које живи и еволуира

Физичар би то казао краће и јасније; слобода је настанак (не моћ) новог феномена. Филозофу није допуштено да испреда причу о једном феномену – слободи засновану на потпуно другачијем појму – ослобођење. Разлика између та два појма је непремостива. Јер ослобођење је потпуно антропоморфан појам, и по томе што насиље врши само човек, и по томе што укидање насиља, ослобођење, врши човек, значи домен тог појма је човек и заједница.

Живо биће је сингуларитет у свету каузалитета, јер се у њему прекидају каузални низови и из њега произлазе нови   

А слобода је физички појам којим се цео материјални свет раздваја на свет каузалитета и свет слободе – живота – живих бића – еволуције, јер слобода је моћ живог бића које живи и еволуира. Да живо биће поседује слободу доказује сваки покрет, сваког живог бића, јер је он потпуно непредвидив, зависи само од воље и одлуке бића, он је демонстрација слободе коју има живо биће. Живо биће је сингуларитет у свету каузалитета, јер се у њему прекидају каузални низови и из њега произлазе нови.

Мешајући два појма филозофија је начинила низ крупних, принципијелних грешака. Прво, самом заменом појмова свака констатација која се заснива на појму ослобођење a priori је погрешна када се приписује појму слобода. Друго, и ако се прихвати да се наведене констатације приписују појму ослобођење, опет је све a priori погрешно, јер ослобођење, као потпуно антропоморфан појам, не може бити никаква одредница човека, пошто се своди на погрешан круг доказа; човек је одредница самом себи.

Свет слободе – живота – живих бића – еволуције је нестао из свести, из проучавања, из знања човека, нестао је не само као несазнат већ и као скривен

Штавише, филозофија дефинише односе између појмова о којима ништа не зна, јер ни о слободи, ни о човеку, ни о заједници она не може имати никаквих знања из неспорног разлога; сви ти појмови произлазе из појма слобода, а филозофија о њему ништа не може знати јер га је укинула. Али штета од тих грешака није трагична. Трагично је што је филозофија заиста заменила појам слобода појмом ослобођење и тиме своје проучавање и проучавање осталих наука свела на каузалитет.

Свет слободе – живота – живих бића – еволуције је нестао из свести, из проучавања, из знања човека, нестао је не само као несазнат већ и као скривен. Биологија се морала задовољити тумачењем каузалитета у живом бићу: анатомијом, физиологијом, цитологијом, генетиком, а несводљиви појам еволуција приписала је природном одабирању. Утешила се китећи се ловорикама које припадају физици, и не схватајући да не поседује предмет свог изучавања. Ни филозофија, која је и произвела први грех, није у бољој ситуацији. Јер биологија јој није могла дати ништа о човеку, о његовом интелектуалном бићу, те се она морала задовољити кружним доказом; човек производи цивилизацију, а цивилизација производи њега. Ни она није дошла до сазнања да не поседује предмет свог изучавања.

Хјум (Википедија)

Kако је дошло до те трагичне заблуде? Част покретања проблема слободе припада славном Дејвиду Хјуму, који је схватио да се не могу све појаве објаснити каузалитетом: „Ми немамо другог појма о узроку и последици, осим код извесних објеката који су увек били повезани”.  Схвативши озбиљност и тежину проблема он каже: „Свестан сам, да је од свих парадокса које сам имао, или које ћу имати прилике да истакнем у току ове расправе, овај овде најјачи, и да се само помоћу чврстог доказа и расуђивања…”.

Можда би та искра дуго тињала чекајући своје време да се распламса, да није дошла до Kанта, већ овенчаног славом тумача природе, творца чувене Kант-Лапласове хипотезе о настанку Сунчевог система, апсолутно надмоћног ума, како тада, тако и до данас, творца немачког идеализма и, није претерано рећи, целе нововековне филозофије.

Кант (Википедија)

Она га је темељно уздрмала: „Са задовољством признајем: указивање Дејвида Хјума било је управо оно што је најпре, пре много година, прекинуло мој догматски дремеж и мојим истраживањима у области спекулативне метафизике дало савим други правац”. Нажалост и на несрећу човечанства, Kант је све вратио у колотечину каузалитета: „Али ја га ни на који начин нисам следио у његовим закључцима…”.

И заиста, цело његово велелепно дело крунисано категоричким императивом, почива на негацији могућности слободе, као слободе делања, емпиричке слободе. То је нарочито потенцирано у аналогијама природе и „доказано” је у чувеној трећој антиномији, али јасније и изричито у пратећем поглављу у „Објашњењу” које  Kант завршава: „…ми овим никако нисмо хтели да докажемо стварност слободе…” и још јасније „…ми чак ни могућност слободе нисмо хтели да докажемо, јер нам то исто тако не би пошло за руком…”.

Тако је један апсолутни геније начинио кардиналну и за човечанство трагичну грешку, јер је природу тумачио из свог ума а не као опрезни и упорни истраживач. Величина генија засенила је његову грешку и усмерила цело филозофско и научно мнење у слепу улицу каузалитета, те је цео свет слободе – живота – живих бића и еволуције остао потпуно непознат.