Kао крај живота она укида онај бесмисао који би живот имао када не би имао свог краја. Она, смрт, уграђује живот у стварност времена. Иначе би све могло да се одложи и никада ништа не би морало да се започне, јер би за све било времена напретек. Могућност одлагања у бесконачну, а не коначну, будућност, обесмишљава, чини ми се, делатност као такву.Живот је смртан, по дефиницији. Али то не значи ништа више од тога да је живот у времену. Особине времена одређују све што се налази у њему, догађаје и вредности, прве нужно а друге у модалитету слободе.
Проф. др Јован Бабић
Смрт може да се истражује на разне начине, детаљно, и та истраживања могу имати значајне практичне импликације. На пример питање да ли је смрт нешто тренутно, прецизна тачка дисконтинуитета између постојања и непостојања, живота и стања када живота више нема, или је то један интервал умирања (који може да се види и као целина живота) повлачи веома важне практичне последице, нарочито у суочењу са могућностима које нуди савремена технологија.
Али, без обзира на то, смрт представља једну тајну, и то не само зато што не можемо да опишемо суштину тренутка смрти него и, још више, што не можемо уверљиво да опишемо разлику између онога пре и онога после, разлику која је, за нас, више тајна него обична промена. Ову разлику покушавамо да разумемо увођењем у контекст ванвремености, вечности, што отвара тешко питање смисла и вредности бесмртности. Са ове стране гледано, индивидуална смрт има сасвим практичну релеванцију у инвентару укупног живота, једном као нада, или очекивање, уредности умирања достојног човека, а са друге стране, све више, као дужност уредног и исправног умирања.
Љубомир Тасдић (Википедија)
Своју књигу „Загонетка смрти”Љуба Тадић почиње тврдњом да је то човекова највећа загонетка коју он „од давнина”покушава да реши. Смрт је не само загонетка већ заправо тајна у правом смислу речи, а људска заинтересованост, па можемо рећи и опчињеност том тајном (или покушајем да одгонетне загонетку) сложенијаје него што се види на први поглед. У изврсном роману америчке књижевнице Мери Дорија Расел, делу пуном дубоких мудрости о животу, трајању, простору, и смислу који се пробија кроз стварност стварајући од ње оно што зовемо свет (свет је у једном смислу само део стварности али у другом смислу он суштински надилази оно на шта реферише појам стварности), у роману The Children of the God, главни јунак тог романа (и оног који му претходи, TheSparrow), Емилио Сандоз размишља на следећи начин: „Ако ишта може да докаже постојање душе … то је тотална празнина леша”(„If anything could prove the existence of the soul, …[he thought] …it it the utter emptiness of the corpse”, Russel,стр. 400).
Управо то, неповратност, иреверзибилност,
суштинско јесвојство овог прелаза али то
није обичан прелаз, обична промена у којој је
оно што се променило још исто али не сасвим,
не у свим детаљима и својствима.
Поред главне речи, речи „душа”, која треба да означи суштину и ванвременост личносног живота, две друге кључне речи су „постојање”(existence)и „празнина”(emptiness). Нешто што је било очигледно стварно, што је постојало, иако невидљиво, живот, не постоји у лешу. Kада лекар каже „Готово је”, „Отишао је/или отишла је”, он има исту мисао коју има Емилио Сандоз при погледу на леш: ту више нема онога ко је био у том телу, тело је постало само једна сложена маса која се састоји од меса, коже, костију али све је то постало нешто друго и кренуло једним правцем, правцем оксидације (па било да је у питању труљење или нека бржа форма попут кремације), и ми јасно перципирамо да се десило нешто неповратно.
Неповратан одлазак (Википедија)
Управо то, неповратност, иреверзибилност, суштинско јесвојство овог прелаза али то није обичан прелаз, обична промена у којој је оно што се променило још исто али не сасвим, не у свим детаљима и својствима. Иако се може рећи да се сваки тренутак у животу, а нарочито они у којима се доноси нека одлука, може сматрати иреверзибилним, ипак иреверзибилност смрти је другачија. То да је сваки тренутак иреверзибилан, што је суштинско својство времена, може нас навести да кажемо да човек, живећи, умире у сваком тренутку (а онда поново у том тренутку рађа!); у сваком случају сваким тренутком се приближавамо оном тренутку који ће бити тренутак смрти. Али оно једино што је у свим тим тренуцима исто јесте иреверзибилност.
Ово је занимљиво, метафизички и стварносно: сваки тренутак јесте иревезибилан у процесу тока времена, он је такође иреверзбилан на један јачи начин као тренутак који је проживљен (па макар и незапамћен), али онај тренутак у коме се доноси одлука је посебан јер се у њему дешава нешто што изгледа мистично: дешава се промена будућности света, свет се, тог тренутка, мења. Јер одлука је почетак делања (одлука спада у сферу хтења а не у сферу жеља или пак само замишљања), делање производи нешто чега без одлуке не би било, што не би постојало јер би уместо тога постојало нешто друго.
Одлука је заснована на оној узрочној моћи коју зовемо слобода, капацитет да се постави неки циљ и тај циљ покуша реализовати (будућност се мења и када реализација изостане, јер делање, и неуспешно као и успешно, укључује употребу средстава да би се постављени циљ остварио, а то повлачи деловање других и другачијих узрока од оних који би иначе деловали, што значи да делање увек мења унапред зацртану будућност). У том смислу свака одлука је кардинално иреверзибилна, јер мења не само нормативну позицију целине света него и оно што у њему онда стварно постоји.
Зато мислим да је смрт више тајна него
промена. Постоји смисао у коме она, смрт,
и није промена, јер оно пре смрти и оно
после смрти уопште није не само исто него ни
слично. Нема промене, има више од промене.
Ово ми се чини важним јер бисмомогли да будемо склони да смрт означимо као кардиналну промену у времену, али ако су иреверзибилне тачке у животу кардинално иреверзибилне онда изгледа да се тиме није много рекло. Ту има нешто што нам измиче, што надилази сваки могући садржај појма промене, и што је онда у неком смислу тајна.Зато мислим да је смрт више тајна него промена. Постоји смисао у коме она, смрт, и није промена, јер оно пре смрти и оно после смрти уопште није не само исто него ни слично. Нема промене, има више од промене. Тако да ми се чини да је оправдано говорити о тајни смрти. Смрт јесте тајна која је изван досега наших епистемолошких моћи, како емпиријских тако и трансценденталних. У том смислу чини ми се да, када је реч о иреверзибилности, није пуно речено ако се тиме мисли просто и само на промену. У животу има две тачке које су иреверзибилне на један посебан начин који јесте кардиналан (тј. не представља само радикалну промену у садржају живота), али које су нека врста тајне. Те две тачке су тренутак рођења и тренутак смрти. Обе ове тачке представљају тајну, у оба наведена смисла, емпиријском и трансценденталном.
У обе имамо промену која није промена, јер оно пре и оно после нису део истога. Ни у једној немамо посла са нечим истим што се променило и постало другачије. У оба случаја промена је кардинална, тотална. Таква промена представља тачку након које више нема онога што је било али зато има нечега чега пре тога није било.
Смрт представља прекид са будућношћу,
прекид континуитета живота као
делатности постављања циљева и
покушавања њихове реализације (на основи
слободе каомоћи да се циљеви постављају
и покушајустварно реализовати).
И док нас почетак живота много мање занима (иако је почетак у филозофском смислу једнако мистериозан као и крај, ако не и мистериознији – јер оно што настаје може, по истој логици, и нестати али питање како нешто настаје тиме није ни дотакнуто), крај живота је повезан и са многим другим питањима, пре свега управо практичним, у једном важном смислу који је различит од питања незавршених животних планова усред прекида живота (крај је једноставнији, и комфорнији, од прекида, јер тада, по претпоставци, више и нема незавршених, а поготово не тек направљених и започетих планова). Та друга питања се односе на оно што је у смрти тајна, делом у истом смислу у коме је и живот тајна, а делом у смислу који указује на друга питања повезана са временом и, понајвише, са оним што, у вези са временом, можемо назвати капацитет слободе као моћи да се у стварности повеже нешто што је само замишљено са учинком тог замишљања у стварносном садржају будућег времена.
Смрт тако представља прекид са будућношћу, прекид континуитета живота као делатности постављања циљева и покушавања њихове реализације (на основи слободе као моћи да се циљеви постављају и покушају стварно реализовати). Зато је смрт, не само у доживљају него и сасвим практично, директније од рођења, повезана са процесом живота, који је усмерен на будућност и у коме нека тајна настанка, за разлику од тајне нестанка, више и нема реалну практичку већ само филозофску важност и занимљивост.
Смрт, нарочито као прекид живота, представља важан чинилац у процесу живота. Тајна рођења нас се у практичном смислу заправо и не тиче, то је тренутак од кога се почиње и који остаје у прошлости која је нужна (јер да није била нужна не би се десила), тако да нас тајна рођења не интригира управо зато што не представља параметар у процесу делања, планирања будућности, одлучивања, праксе. Чињеница да је неко рођен, упркос незамисливо ниској вероватноћи да се то деси, само је од апстрактне, теоријске, занимљивости. Не можемо ништа учинити са тим, само размишљати и контрачињенички замишљати оно што је немогуће, да се нисмо родили.
Али смрт је другачија, смрт је директно важна, она је, као стално присутна могућност, заправо извор подразумеваног али константног напора избегавања, да би се нешто урадило, или просто да би се наставило са живљењем. Она може да се деси сваког тренутка, али у већини тих тренутака ми смо у стању да је избегнемо, некада лако а некада теже, напорније и скупље, али она је увек ту латентно присутна, као могућност. (Kао што рекох, рођење није могућност, оно је нужно, свачије рођење, као замрзнута тачка у прошлости, је нужно и непроменљиво, уосталом као и све друго што се десило). Рођење није прекид ничега, оно је један новум пре кога, по претпоставци, нема ничега од онога што је њиме настало, док смрт јесте тачка прекида, чак и код лепе и уредне смрти која је просто само крај живота као једне временски привремене појаве. Шта се тада дешава?
Треба додати да поред иреверзибилности,
смрт има и једно друго својство, јаче од
иреверзибилности (ма колико прошлост
била нужна), а то је неизбежност.
Шта тада настаје, или остаје, представља тајну која опстаје, или треба да опстане, паралелно са оном стварношћу која и даље, кроз процесе живота, опстаје као остатак оног истог што је делом нестало, живота: нека тотална смрт у којој више не би било никаквог живота и никаквог сећања прелази границу замисливог смисла и утапа се у апсурд који само личи на смрт у обичном смислу у коме неко други, близак и познат, наставља да живи, па било да се сећа онога кога више нема или је он, као појединац, чак и потпуно заборављен: живот који се наставља чини да било чија смрт улази у његов ток као део вечног обнављања.
Треба додати да поред иреверзибилности, смрт има и једно друго својство, јаче од иреверзибилности (ма колико прошлост била нужна), а то је неизбежност. Тај параметар није никаква тајна, што тајну смрти додатно чини мистериозном: како је могуће да се толико мало зна, или ништа не зна, о нечему што је неизбежно и нужно?
* * *
Али ми о смрти можемо говорити, без губљења филозофске релеванције, и на други начин. Смрт, било да је крај или можда ипак прекид живота (вратићу се још на ову дистинкцију између краја и прекида живота), јесте нешто од највеће практичке важности: то је тачка у времену иза које више не можемо да деламо, не можемо да одлучујемо, у којој све стаје, и нестаје. Не можемо да планирамо будућност јер будућности, у овом практичном смислу, више ни нема.
Оно што у политичком, економском, или историјском смислу остаје као скуп питања, од све већег практичког значаја, јесте не само смрт као тајна замрзнуте будућности, него и практичка, правна,обичајна и морална регулација умирања које, као и живот, треба, али не мора, да буде у складу са принципом хуманитета, односно принципом универзалног поштовања који не познаје, не сме да познаје, ову временску димензију у којој будућност мења своју природу у смрти. Ова практичка питања, од далекосежне важности за смисао и вредност живота, повлаче да само умирање треба да буде уредно и исправно, и то не само у смислу потребе и евентуално успостављеног права на достојанствену смрт без понижења, него и на дужност уредног умирања као дужности не само према другима него и према самоме себи.
И заиста, враћање покојника је једна од најстрашнијих представа за коју изгледа
да је увелико независна од онога што о
будућности после смрти проповеда
већина религија, или све религије.
Пре свега мора се рећи да смрт није болест, иако болест може да произведе смрт. Оно што она међутим јесте то је да је у питању одлазак, и растанак. Онај ко одлази оставља иза себе своје тело са којим они који остају морају да се суоче као са нечим о чему се морају побринути, иако је оно очигледно празно. Осим тога растанак је обично тужан, понекад тешко подношљив. (Растанак са класом студената са којима се радило неко недуго време увек садржи тај елемент туге, што је у суштини засновано на овом истом параметру смрти: то није прости растанак након кога долази неки нови састанак већ крај једне краткорочне колективне форме живота, разређене и раштркане, често схизоидне, али ипак форме живота која оваквим растанком престаје да постоји).
Тело остало (Википедија)
Смрт је престанак постојања живе особе, иако је тело преостало. Тело је остало онима који нису били у том телу, и они га, церемонијално и ритуално, са скривеном намером да то помогне у амортизовању трајног растанка и жалости коју то производи, закопавају, спаљују, одлажу на посебна места итд. Закопавање се по правилу врши у сандуку, који се закуцава. То упућује на скривену жељу да се покојник спречи да се евентуално врати. И заиста, враћање покојника је једна од најстрашнијих представа за коју изгледа да је увелико независна од онога што о будућности после смрти проповеда већина религија, или све религије.
Kада је у питању уредност овог процеса мора се рећи да је развој науке, супротно оном што би се очекивало, учинио умирање знатно тежим, болнијим и скупљим него што је то било у прошлости. Пре свега нема пнеумоније, „пријатељице старих људи” (која треба да помогне да крај дође на време, не у смислу да не дође прерано него да не дође прекасно, да смрт не дође након краја живота!). Пнеумонија и друге болести за брзо и лако умирање су сада само „лаке инфекције” које се лако лече и зато више нису „наше пријатељице”.
Друга компликација коју доноси научни напредак јесте разарање једног од кључних момената у појму смрти, претпоставке да је то један тренутак. Умирање је додуше увек понекад знало бити дуго, а и болно (па и скупо, у разним смисловима), али се, за разлику од умирања сама смрт сматрала тренутном, или бар временски кратком. Сада је то сасвим другачије, појам умирања и појам смрти се све више преклапају, па имамо више различитих тачака у том процесу који сви сваки за се, имају своју важност и могу да се један другом супротстављају.
Стара, традиционална, дефиниција смрти је подразумевала престанак дисања и, због тога (због прекида електричног импулса из мозга због престанка дотока кисеоника) престанак куцања срца: одсуство даха и пулса. Али данас се вентилација (дисање) постиже вештачки, и онда срце наставља да куца и без електричног импулса из мозга, што упућује на потребу за прецизирањем и, како се испоставило, редефиницијом смрти. Иако свако прецизирање представља парцијалну редефиницију, ипак, чини ми се, има важна разлика између једног и другог: прецизирање обезбеђује оне вредности које се приписују смрти, док реч редефиниција отвара простор и за далекосежније захвате.
Нећемо се овде даље тиме бавити, али мислим да је ово тачка на којој се мења наша цивилизација и њен однос према животу и ономе за шта је живот услов, личности, за коју, по претпоставци важи захтев универзалног и чак апсолутног поштовања које повлачи велики број права и дужности. Све се то може променити погодним редефинисањем које не иде за прецизирањем онога што је суштина него за нечим другим, на пример за органима за транспантацију.
И овде се, као и на неким другим местима, показује значај појма „краја живота”, и са њим повезан појам „прекида живота”, подразумевајући нормалност првог и насилност, зло и неисправност другог. У оба случаја чини се, епистемолошки и практично, бољим да смрт може да се дефинише као један тренутак, утврдив и дефинљив. Али прелазак са иреверзибилности виталних знакова живота на престанак електричног импулса може да траје веома дуго. То повлачи практички важно питање да ли ће се онај ко је „већ умро” у старом смислу „пустити да умре” и у новом смислу. Смрт може да траје.
Дефиниције смрти које се данас користе (нпр. харвадска дефиниција мождане смрти) омогућавају да се каже да „пацијент чије срце куца и чије се очи крећу може бити мртав” (Г. Пенс, 95). Оно што овакве дефиниције омогућавају јесте да се биолошки живо тело мртне особе прикачи на апарате за вештачко дисање и да се биолошке функције одрже. Смрт особе и смрт њезиног тела се раздвајају. Можда чак може и да се умре више пута. Имамо тако пример (Труог, 274) трудне жене која је задовољила услове да јој се изда смртовница чије је тело вештачки одржавано биолошки активним до тренутка када се могла породити: да ли је она „одржавана у животу да би се спасло нерођено дете” или је „мождано мртва жена коначно умрла након рођења детета”, када је искључена са апарата. Kада је она заправо умрла, у мају или августу? Да ли се у тим апаратима радило о пацијенту или о лешу?
* * *
Нећемо се даље бавити овим питањима нових начина умирања, као ни класичним питањима у вези са феноменологијом смрти (да ли је смрт једна врста лишавања, да ли је лоша и представља зло, да ли нас се заиста тиче и на који начин, или, како каже Епикур, заправо не тиче јер када смо ми ту ње нема а када је она ту ми смо одсутни1, кога смрт заправо погађа и зашто итд.), само ћу се на крају још мало осврнути на смисао и вредност смрти у оквиру питања смисла и вредности живота, у оквиру питања односа према времену (и са тиме повезаним питањем бесмртности). Зашто нам је толико стало до будућности (док смо према прошлости практично равнодушни)?
Епикур (Википедија)
Упрошћено, изгледа да се будућност уграђује у наш идентитет директно крос процес егзистирања (па нас зато прошлост, која ем што је нужна ем више и не „постоји”, зато не занима). Ово уграђивање се онда узима као партиципација у целини света и тако обезбеђује смисао живота, као претпоставку вредности живота. Ово јесте метафизички занимљиво, али истовремено изгледа нејасно и неуверљиво: живот је појава, темпорална и коначна (пролазна). Личности су смртне, иако постоје sub specie aeternitatis(уосталом као и све друге вредности). Живот је вредност, али и смрт је такође вредност. Вредност смрти је конститутивна за вредност живота.
Kао крај живота она укида онај бесмисао који би живот имао када не би имао свог краја. Она, смрт, уграђује живот у стварност времена. Иначе би све могло да се одложи и никада ништа не би морало да се започне, јер би за све било времена напретек. Могућност одлагања у бесконачну, а не коначну, будућност, обесмишљава, чини ми се, делатност као такву. Реализација могућности које се појављују као прилике омогућава да се све што се реализује угради у инвентар постигнутог – што животу даје конкретну вредност, различиту у зависности од садржаја тог инвентара – и у смислу онога што се уграђује (вредност појединачног живота) и у смислу онога у шта се уграђује (вредност појединачног света у коме се живи, која такође може бити различита без угрожавања моралне апсолутности, односно једнакости, вредности личности: вредност свих личности јесте морално једнака, али ту се та једнакост и зауставља – у свим другим смисловима вредност личности је различита и у директној зависности од два фактора, случајности у протоку времена и труда да се делањем у животу постигне онај еквилибријум између жељеног и оствареног, срећа).
Има и други аргумент, можда још далекосежнији: да би инвентар постигнутог могао да се конституише вредности морају бити упоредиве – што није лако замислити у контекşту вечности. То значи да у вечности нема вредности, да је за успостављање вредности потребно време (и слобода, као моћ трансценденције континуитета времена).
Ни у једном од ова два аргумента не ради се о моралном виду вредности, морална једнакост особа и светова (универзалност) је само нужна нормативна полазна позиција: општа граница слободе. Оно до чега нам је стало је успех, унутар граница морално исправне слободе. Слобода међутим укључује и могућност избора зла (Бабић, Огледи о одбрани, глава 3).
Живот је смртан, по дефиницији. Али то не значи ништа више од тога да је живот у времену. Особине времена одређују све што се налази у њему, догађаје и вредности, прве нужно а друге у модалитету слободе. За догађаје време је симетричан континуитет у оба правца, по начину на који функционише нужност у природи. За вредности, и њихове „произвођаче” и „носаче” (личности) време је асиметрично између прошлости, која је ресурс, и будућности, која је скуп могућности, односно прилика. Да би прилике биле реализоване оне прво морају да уђу у домен (намераваног) циља а онда и да се одлуком, и делатношћу заснованој на одлуци, и остваре. То исто важи и за живот: да би се остварио, мора да се заврши – као заокружена, потпуна, целина делања. Смрт је заиста рђава само ако представља прекид живота, као његов крај она је и природна и добра. Проблем је што ова разлика често није у нашој власти, или је занемарујемо. Отуда је смрт заиста често трагична, било да је рђава било да је неисправна.
Своју књигу о смрти Љуба Тадић завршава поглављем „Љубав против смрти”. Љубав означава вредност у којој се континуитет трајања у догађајима превазилази дисконтинуитетом садржаним у трансценденцији времена у „вечној љубави”: љубав је ванвремена (или је нема). Али такве су све вредности, које су све одреда манифестација слободе у њеном капацитету да се догађању које траје дода димензија надвремености. У наше сцијентистичко, заправо позитивистичко, доба ово је запуштен, и зато неистражен терен.
Све вредности, за разлику од чињеница, имају ово својство независности од времена, својство суб специе аетернитатис. Али вредности имају и једно друго својство које чињенице немају (чињенице су индикативне, подлежу индикативној логици): поларност, аспект позитивног и негативног који одражава суштинску супротстављеност живота и смрти: позитивне вредности, међу којима је љубав репрезентативна, иду на афирмацију и – живот, односно добро, док су негативне вредности усмерене на зло, обично зло себичности или чисто зло ради самог зла (или пак доктринарно, манихејско, зло, због немоћи прихватања ограничености у времену). Kао индикативне, чињенице постоје у тренутку, и са тим тренутком престају да постоје.
Али вредности постоје тако да се узимају као да су надвремене – суб специе аетернитатис. И то је тако и онда када престану да постоје у реалном времену (времену садашњег тренутка): чак и у сећању оне задржавају ово својство претензије на вечност: ако нека прошла љубав није имала ту претензију она није ни постојала, ни тада, у прошлости. Тако је и са животом: ако није заснован на слободи као моћи одлучивања и делања, моћи да се учини да буде нечега чега иначе без те моћи и њеног испољења не би било, онда се такав живот своди на пуку биолошку чињеницу, и као свака чињеница нестаје у прошлости као да га никада није било. Али ако је живот испуњен (позитивним, јер негативне су усмерене на смрт) вредностима онда се он, живот, уздиже изнад времена, тј. изнад прошлости, и макар у сећању обнавља постојање онога што је претендовало на вечност. На један зоран начин ово што ми сада радимо, разговарајући о Љубином делу, оживљава, у вредносном мада не и у чињеничком смислу, живот Љубе Тадића.
1Епикур, Еп. Мен. 125. То место се налази у Посланици Меноику (Epistula ad Menoeceum); у преводу Албина Вилхара гласи овако: „Смрт, то најстрашније зло, нема никаквог посла с нама; јер док ми постојимо, смрти нема, а кад она стигне, онда нас више нема“ (Диоген Лаертије, стр. 371).
Референце
Јован Бабић, Огледи о одбрани, Службени гласник, Београд, 2018.
Епикур, према: Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Дерета, Београд 2003.
Грегори Пенс (Gregory Pence), Kласични случајеви из медицинске етике, Службени гласник, Београд, 2007.
Mary Doria Russel, TheChildren of the God,izdanje Fawcett Books, NY, 1998.
Љубомир Тадић, Загонетка смрти. Смрт као тема религије и филозофије, Филип Вишњић, Београд, 2003.
Robert D. Truog, Brain Death – Too Flawed to Endure, Too Ingrained to Abandon, J Law Med Ethics, 2007 Summer;35(2):273-81.
