На 104 стране излагања будуће председнице српске владе, са укупно 38.372 речи, ниједном се не помиње наука (осим пет пута кроз називе факултета). Замислите колико је труда и пажње морало да се уложи, па да се у тексту од 104 стране, случајно не поткраде реч наука, као нечега што вам треба, на шта ћете да се ослањате у раду?!
Проф. др Бранислав Симоновић
Србија је једна од ретких земаља којима није потребна наука и знање. Знања има у изобиљу и прелива се на све стране. Вероватно нема земље у свету у којој готово сваки грађанин зна боље да састави фудбалску репрезентацију од селектора. Готово да нема грађанина који не зна како је Новак Ђоковић требало да игра да добио неки од одлучујућих мечева. Кад год се догоди неки удес на улици, сјати се много доконог и радозналог света. Свако од њих има своју верзију онога што се догодило, зна тачно ко је и колико крив за удес. У чекаоници сваког дома здравља широм Србије готово сви који чекају у реду за преглед поставиће вам дијагнозу. И не само то, препоручиће вам и терапију јер је неки њихов ближи или даљи рођак, пријатељ или познаник боловао од исте болести и излечио се терапијом коју вам казује.
Кад вас неко замоли да му позајмите оловку да се потпише, казаће вам „хвала”, кад вам је враћа. А кад вас неко пита да му нешто објасните или да га научите нечему што не зна и ви то учините, нико вам неће захвалити. Чим некоме нешто објасните или га научите нечему што није знао, прво што ће вам ново научени да каже јесте: „па ја сам то знао”. Зато и нема оног „хвала”.
Јасно је, ваљда, свима каква се порука с највишег места шаље свим школованим људима, а и целом свету. Да Србија срља у Европу без науке.
У приступном излагању (или српски речено у експозеу) будуће председнице Владе Србије, одржаном пред изабраним представницима народа (партија) Србије на Видовдан 2017. године уопште се не помиње реч наука. На 104 стране излагања, са укупно 38.372 речи, ниједном се не помиње наука (осим пет пута кроз називе факултета). Замислите колико је труда и пажње морало да се уложи, па да се у тексту од 104 стране, случајно не поткраде реч наука, као нечега што вам треба, на шта ћете да се ослањате у раду.
А где ти је докторат? (Википедија)
Јасно је, ваљда, свима каква се порука с највишег места шаље свим школованим људима, а и целом свету. Да Србија срља у Европу без науке. Не верујем да будућа премијерка није стигла да сазна да у влади коју саставља има и министра за просвету и за науку. Значи, у наредне четири године, а вероватно и много дуже, наука није уопште потребна Србији, чим је прецртана с највишег места.
Добронамерни грађанин се пита како то да нико од 250 изабраних представника народа није поставио питање будућој председници како ће све оно што је на 104 стране исписала да постигне без науке. Не чуди што то нису урадили представници већине. Они су предлагањем неколико стотина амандмана на Закон о буџету ради његовог побољшања, па онда наглим одустајањем од свих предложених побољшања, показали да им није стало да грађани Србије добију бољи буџет. Зашто би иначе одустали од свих амандмана којима су тражили побољшања, ако им је имало стало до грађана? А представници опозиције су, док су били на власти, показали колико им је стало до бољитка грађанима.
Будућа председница српске владе знала је, још пре него што је ступила на дужност, да у Србији сви знају све о свему без остатка и да се у све разумеју. Па пошто је то добро знала, сигурно је знала да то исто важи и за њене будуће министре. Због тога и није морала много да се упиње и да лупа главу који ће ресор коме да додели. Унутрашњи или спољни послови, социјала или одбрана, саобраћај или грађевинарство, трговина или дигитализација и везе, све му то дође на исто.
Ни државна статистика не може благовремено да ажурира број дипломираних и новопечених доктора.
Сви знају све о свему, па уопште није важно који ће ресор коме да се заломи. Важно је једино да тај ресор доноси што више места у надзорним одборима државних предузећа и да има што већи буџет на располагању. Зато што је и странка која их је предложила препуна оних који све знају о свему. Који једва чекају да ускоче у неки надзорни одборчић или да штрпну део из буџета кроз јавне набавке. („Све радимо јавно, да не би изгледало да радимо тајно”).
И поред огромног знања које се прелива на све стране, нове демократске власти су омогућиле свима да, преко ноћи и уз известан трошак, своје велико знање и формализују. Широм Србије отворени су бројни супер и хипермаркети, у којима може да се купи све, од игле до дипломе (не само обичне и мастер, већ и докторске). Купцима таквих диплома уопште није важно што су оне само за унутрашњу употребу, посебно за државну службу. Ни државна статистика не може благовремено да ажурира број дипломираних и новопечених доктора. Зато што нема толико чиновника који би испред сваког супермаркета завиривали у потрошачку корпу и бројали купљене дипломе.
Ако се добро сећам, диплома још није ушла у просечну потрошачку корпу. Имајући на уму да промет диплома у супермаркетима убрзано расте, може да се очекује да их наша статистика ускоро уврсти у просечну потрошачку корпу. Ствари с прометом диплома мењају се из сата у сат. Тако се дешава да брат не зна коју диплому има његов рођени брат. Могуће је да био два дана на путу, па није могао да зна у који је супермаркет његов брат ишао у куповину. А и боље је кад се прво добије намештење. Тада намештеник зна која диплома навише одговара месту на које је именован, па може да оде у тачно одређени супермаркет и да купи одговарајућу диплому.
Све су то благодети привођења Србије у Европску унију. Либерализација целокупног тржишта, једна је од (нео)либералних догми коју су нам потурили уз демократију. А добро се зна да чим има догми, мора да има и догматика који спроводе догме. И шта је горе могло да нас снађе од либералних догматика? Будући да су либерални такви догматици су слободни да раде све што пожеле или помисле.
