Проблеми који из мјесеца у мјесец потресају Београдски универзитет на први поглед изгледају појединачни и рјешиви. Али дубља анализа указује да је проблем системски, а предложена рјешења само гурање прашине под тепих.
Др Предраг Слијепчевић
Мој кључни аргумент гласи: Универзитет у Београду је организационо и структурно нефункционалан универзитет. Ово посебно долази до изражаја кад се он упореди са угледним свјетским универзитетима.
Нефункционалност Београдског универзитета чак не дозвољава да реформише самог себе. Исти принцип важи за остале државне универзитете у Србији.
Приватни универзитети, као што сам писао раније, не посједују минимум неопходне академске репутације, тако да је беспредметно дискутовати о њиховој функционалности.
Подаци у стручној литератури, али и у медијима, показују да функционални универзитети – академске институције које у потпуности контролишу властите финансије, организацију, менаџерску структуру и правну регулативу – брзо и ефикасно рјешавају све проблеме са којима се суочавају.
Ситуација са Београдским универзитетом је значајно другачија.
Он као јединствена организација која је надређена својим дијеловима постоји само на папиру. Другим ријечима, све полуге управљања, од финансија преко организације, па до менаџерске структуре и правних финеса, у рукама су факултета и института.
Ово је јасно видљиво из статута универзитета (члан 11) који каже да факултети и институти имају својства правних лица. Правно лице је организационо и имовински самостално.
Дакле, из статута произилази да је БУ федерација самосталних факултета и института. Његово управљачко тијело, Савјет универзитета, своди се на церемонијалну функцију.
У оваквој ситуацији, гдје је једно правно лице, БУ, супростављено својим факултетима и институтима који имају статус правних лица, рјешавање проблема на нивоу универзитета је готово бесмислено, јер се свако предложено рјешење може правно оспорити по принципу једно правно лице против другог.
Слиједи да рјешења која предлаже Савјет универзитета, не морају бити правно обавезујућа за факултете и институте.
Уколико има истине у горе изложеном, Београдском универзитету, али и осталим државним универзитетима у Србији, неопходна је реформа да би се трансформисали у функционалне академске институције које могу успјешно рјешавати проблеме са којима се суочавају. У прилог реформској тези говори тренутна ситуација на БУ.
Само у посљедњих неколико мјесеци суочен је са проблемима на Филолошком, Богословском и Факултету организационих наука, за које се не назиру рјешења.
Једина институција у британском систему, која организационо подсјећа на државне универзитете у Србији, јесте Универзитет у Лондону (London Universuty).
Али LU је федерација самосталних универзитета, што додатно подржава неопходност реформи на државним универзитетима у Србији.
Ево кратког описа структуре Лондонског универзитета да би се добила представа о степену сличности са државним универзитетима у Србији. LU је основан 1836. као одговор на доминацију Kембриџа и Оксфорда.
Kолеџи у Лондону нису имали право на издавање универзитетских диплома. Рјешење је било удруживање колеџа у Лондонски универзитет, што им је омогућило да издају дипломе, али и да конкуришу Оксфорду и Kембриџу.
Временом су односи унутар Лондонског универзитета еволуирали на начин да су неки колеџи постали самостални универзитети. То се десило, на примјер, са UCL (University College London), King’s College London и Imperial College London. Они су данас међу водећим свјетским универзитетима, а неки су још увијек чланови федералног Лондонског универзитета.
LU данас има 17 чланова.
Од водећих лондонских универзитета одсутан је само Imperial College London, иако је некада био члан.
Негдје око 2002. Imperial и UCL су разматрали могућност уједињења у већи универзитет. Идеја је пропала због отпора академског особља са оба универзитета.
Послије тога је Imperial College поднио захтјев за напуштање Лондоског универзитета. Захтјев је одобрен 2007. године.
Статут Лондонског универзитета јасно одређује односе унутар ове федералне институције. Сви универзитети чланови су независне институције.
Самостално издају дипломе, одређују научну и наставну политику, финансијски су независни, у потпуности контролишу менаџерску структуру, правну регулативу и планирање будућности, укључујући реформе које нису ријетке.
Федерални универзитет, с друге стране, омогућује заштиту репутације етаблираним члановима, као што су UCL и King’s College. Млађи чланови, као што је City, University of London Университy, могу да рачунају на раст међународног угледа.
Београдски универзитет, конституисан као федерација факултета и института, осјетљив је на политичке манипулације.
На примјер, институти имају управне одборе које именује влада.
Исто тако, влада и њени емисари се неријетко мијешају у процесе именовања управљачке структуре на факултетима, што грубо нарушава академски интегритет и институционалну слободу одлучивања.
Познато је и да именовање ректора мора да има индиректно владино одобрење.
Из личног искуства у раду на три британска универзитета (Cambridge, St-Andrews и Brunel) поуздано знам да је утицај британске владе на рад универзитета раван нули.
Дакле влада Србије, преко политизације универзитетског сектора, властитој земљи чини велику штету.
Актери политизације универзитета, без обзира да ли се ради о владиним емисарима, или факултетским и институтским менаџерима (декани и директори института), па и ректору, покушавају да одврате пажњу јавности од истинске потребе за реформом универзитета, тако што се позивају на једну од листа за рангирање универзитета, Шангајску листу, на којој је БУ релативно добро пласиран. (Без обзира што је пад на овој листи примјетан у посљедње три године.) Тиме актери политизације бране сумњиви аргумент: ако је Београдски универзитет добро пласиран на некој међународној листи, у поређењу са регионалним конкурентима, не треба му реформа него само фино подешавање.
Међутим, мало детаљнија анализа механизама рангирања универзитета по Шангајској листи, открива да она фаворизује крупне универзитете какав је Београдски.
Kад се погледа положај Београдског универзитета на другим међународним листама, он није тако добар као на Шангајској.
Kолико су све листе за рангирање универзитета произвољне и отворене за манипулацију, говори податак да је најбоље пласирани универзитет у региону на QS World Universities Rankings листи, прије пар година, био један приватни универзите из Сарајева, Sarajevo School of Science and Technology, само зато што је као хонорарне предаваче довео неке професоре са приватног Buckingham University из Енглеске.
Тако да није изненађење да се влада, у циљу даље политизације академског сектора, љета 2019. заинтересовала за једног наводно високоцитираног математичара, јер је неко процијенио да би његов повратак на Београдски универзитет поправио положај истог на Шангајској листи. Али, накнадна анализа објављена у листу „Данас” открила је да се математичар служи академским непоштењем.
Самим чином ступања у контакт са таквим математичарем и слушањем његових савјета, влада је постигла један од најтрагичнијих аутоголова у новијој академској историји Србије.
Kако реформисати универзитет? Основна претпоставка је да само структурно јединствена академска институција може бити отпорна на политизацију и имати пуну академску слободу. Један од модела реформисања, који ми изгледа смисленим, јесте примјена британског универзитетског модела.
На британским универзитетима факултети и институти немају статус правних лица, него су дијелови подређени универзитету.
Правници, љекари, инжењери, лингвисти, социолози, филозофи, биолози, ветеринари, медицинске сестре, географи, етнолози, математичари и остали чланови академске заједнице са датог универзитета, имају јединствен и снажан заједнички глас.
Тај глас гарантује академску слободу институције и отпор према свакој политизацији, неовисно да ли та политизација долази од владе, невладиног сектора или корпорација.
Да би се Београдски универзитет упустио у реформу горњег типа, потребна му је критична маса академског особља са јаком репутацијом и академском честитошћу, као гарантима да ће реформа бити успјешна.
Ти исти гаранти би служили као брана за било какво уплитање владе, или неких других институција, у процес реформе.
Реформа би морала бити дубока и захтијевала би укидање самосталности факултета и института, и њихово довођење под контролу универзитета.
Тиме би се затвориле рупе у тренутној структури и спријечило уплитање политичара у академски сектор.
Да ли Србија има критичну масу академског особља које би било у стању да такву реформу спроведе?
Надајмо се да има.
Али ако нема, треба позвати у помоћ академску дијаспору. Велики број угледних професора, држављана Србије, ради на свјетским универзитетима, од Аљаске до Аустралије.
Сасвим је сигурно да би неки од њих били заинтересовани да помогну властитој земљи у извлачењу академског сектора из дубоке кризе која траје неколико деценија.
Јасно је да је јак и независан академски сектор услов за егзистенцијалне изазове који нас очекују, од пандемија до борбе са климатским промјенама и еколошким изазовима.
(Извор Данас)
