Када се звучне фреквенције крећу кроз одређену материју – примерице воду, ваздух, или песак – оне директно мењају вибрацију материје. Тако нас учи наука. Самим тим, свако исказивање кроз звук, емоцију или мисао садржи специфичну фреквенцију која има утицаја на околину. Природна фреквенција универзума је измерена на 432 херца, што је вибрација звука из природе.
Ана Павловић
Поборници ове теорије тврде да том фреквенцијом резонира срчана чакра, обнавља се ДНК, а музика подешена на 432 Hz (мера установљена 1960. године) помаже уласку у медитативна стања и стимулише десну хемисферу мозга. Мелодије многих религија су се „штимовале” на ову висину, осећајући је као природну и угодну… док није најсавршенији организам на Земљи решио да упетља своје прсте.
Оставивши по страни егоцентричне манифестације човека, осврнимо се на дефиницију француског камерног тона. Када, рецимо (желећи да искомпонујемо неки комад) напишемо ноту „а” – мислећи на тон „а” у средини клавијатуре – без помоћног инструментаријума, или барем звучне виљушке, нећемо имати представу о тачној висини жељеног музичког звука. Управо, она већина, необдарена апсолутним слухом.
Године 1858. француска влада је именовала комисију чији су предложени чланови – Росини, Берлиоз, Мајербер, Обер, Алеви и Амброаз Тома утврдили да тон „а” треба да буде произведен са 435 вибрација у секунди, и та висина (а = 435) названа је француским камерним тоном, или француским штимовањем
Све што је познато је да је реч о ноти која је, рецимо, за терцу виша од оне забележене као „еф”; или за кварту нижа од забележене „де”. А то је логички једнако (истинитом) исказу да је један персијски омер десети део једног ефаха – дакле, без утврђене тачне вредности тог ефаха (осим очигледног закључка да садржи десет омера).
Kомисија за тон
Елем, године 1858. француска влада је именовала комисију чији су предложени чланови – Росини, Берлиоз, Мајербер, Обер, Алеви и Амброаз Тома утврдили да тон „а” треба да буде произведен са 435 вибрација у секунди, и та висина (а = 435) названа је француским камерним тоном, или француским штимовањем. С тим се (гле чуда!) моментално није сложило Филхармонијско друштво Лондона, те је одлучило да, ма шта тамо неки Французи решили у погледу тона „а”, преко Ламанша камертон вибрира висином 452 – дакле, око две трећине полутона више.
Усвојена краљичина уредба проширила се на британске колоније широм света, али се амерички орао понео према британском лаву идентично као овај према француском петлу: Стенвеј, краљ произвођача клавира, винуо је камертон за шест вибрација више (458). Ово „билдовање” националистичких ега тријумфовало је потпуном „слободом“ замишљања тзв. стандардног камертона; те ако измаштамо како би изгледала проба Бетовенове „Девете” негде крајем деветнаестог столећа, сведочили бисмо следећем:
Сопрани негодују због напора који улажу „крештећи” у честим и понављаним високим лагама, на шта скаче Бетовенов дух, констатујући да је његова музика савршено певљива, али само нетранспонована у Ес-дур (из оригиналног Де-дура), те тако четврт тона виша; констерниран лудошћу генерација које се труде да се његова, Моцартова или Хендлова дела изводе са највулгарнијом дречавошћу коњичке музике, враћа се у царство сенки.
440 херца
Шта се даље дешава на оркестарској проби? Баталивши оглувелог намћора, диригент прелази на даљу тачку програма, рецимо завршну сцену из „Сумрака богова”, која само што не дође главе злосрећној примадони, кад оно – повампирује се Вагнеров дух уз коментар да, премда се није равнао тако ниским камертоном попут Бетовеновог, инсистира на враћању француског штима, у којем га је, уосталом, и замислио.
Илустрација (Пинтерест)
Ако сте се понадали да је у двадесетом веку ово најнапредније биће превазишло „камертонску суревњивост” – имамо лоше вести. Не само да се битка за херце наставила већ се и (зло)употребљава у манипулаторне сврхе
Ова врста проблема беше још израженија у изради инструмената, посебно оних који производе тонове утврђене висине: будући да је сваки конструисан тако да најбоље звучи у одређеном штимовању (зависном од камертона) свако (донекле могуће) продужење, скраћивање, попуштање или завртање ради усклађивања с неким другим штимом – биће науштрб квалитета тона, а у случају дувачких инструмената с клапнама – и интонације.
На гудачким инструментима промена је бар могућа – ново штимовање не тражи и нову виолину, мада се једна Страдиваријева није могла подићи безбедно на концертни камертон у Енглеској и САД без извесних структуралних појачања, која су свакако остављала последице, нарочито видне заменом дебелих (цревних) жица оним металним.
Ако сте се понадали да је у двадесетом веку ово најнапредније биће превазишло „камертонску суревњивост” – имамо лоше вести. Не само да се битка за херце наставила већ се и (зло)употребљава у манипулаторне сврхе. Тако је, стандардизовавши камерни тон фреквенцијске висине 440 херца (Hz), Јозеф Гебелс њиме усмеравао мисли „жртве” стварајући од ње својеврсног затвореника наметнутог стања ума.
Ту фреквенцију су, ипак, током четрдесетих прихватиле и Сједињене Државе, да би коначно 1953. она постала и међународно стандардизована. Да ли због тога што нам данас срце вибрира тих осам херца више, или су разлози унеколико другачији – неком другом приликом.
(Извор РТС)
