Показано је да галаксије масе сличне нашем Млечном путу имају у просеку 12 супермасивних црних рупа, које обично лутају галактичким рубом далеко од галактичког средишта.
Нове симулације показују да на хиљаде огромних црних рупа тумарају звезданим венцима галаксија Супермасивне црне рупе су најчешће више-мање непомичне у средиштима галаксија. Али, нису све на устаљеним местима, јер неке се могу избацити и врлудати око галаксија попут гигантских космичких номада.
Црне рупе које лутају свемиром називају се луталице и, у великој мери, јесу теоретске појаве јер их је изразито тешко (али не и немогуће) опазити у свемиру, па стога и измерити. Нова збирка симулација ипак је помогла астрономима у одређивању колико би таквих луталица требало бити у свемиру, а и њихове локације, што би требало помоћи да буду идентификоване у свемирским пространствима.
То би исто тако могло имати нове импликације на наше разумевање како супермасивне црне рупе, чудовишта чија је маса милионима и милијардама пута већа од масе нашег Сунца, расту и формирају се. Тај процес је засад још обавијен велом тајновитости. Kосмолози верују да супермасивне црне рупе обитавају у средишту свих или барем већине галаксија у свемиру. Масе су им обично су угрубо пропорционалне маси средишњег галактичког избочења које се налази око њих, што указује да је еволуција супермасивне црне рупе и њене галаксије на наки начин повезана.
На темељу тих симулација предвиђа се на хиљаде лутајућих супермасивних црних рупа које се налазе унутар звезданих венаца галаксија. Но, те супермасивне лутајуће црне рупе не морају нужно бити активне, па би се врло тешко могле опазити у свемиру.
Зна се да се црне рупе, чије су масе на нивоу маса других звезда, формирају колапсом језгра масивних звезда, но тај механизам не вреди за црне рупе чија је маса 55 пута већа од масе нашег Сунца. Астрономи верују да супермасивне црне рупе расту нагомилавањем звезда, гаса и прашине и спајањем с другим црним рупама (великима у средишту других галаксија, након што се оне сударе).
Но, космолошке временске пропорције јако се разликују од људских, а сам процес судара двеју галаксија траје изразито дуго. То оставља могућост да се спајање двеју црних рупа поремети или у потпуности спречи, што онда може резултирати поменутим свемирским луталицама. Тим астронома предвођених Ејнџелом Рикартом из Центра за астрофизику Харвард- Смитсонијен, искористио је космолошке симулације Romulus да одреди колико често се поменути поремећај у спајању галаксија могао догодити у прошлости и колико црних рупа можда и данас још тумара свемиром.
Те симулације доследно прате орбиталну еволуцију парова супермасивних црних рупа, што значи да могу предвидети које црне рупе ће стићи до средишта новог галаткичког дома и колико ће тај процес дуго трајати. Исто тако, оне показују колико црних рупа неће стићи до средишта галаксија. Romulus предвиђа да се многи биноми супермасивних црних рупа формирају након неколико милијарди година орбиталне еволуције, док неке супермасивне црне рупе никад неће стићи до средишта, пише у студији која је објављена у научном часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society.
Kао резултат, показано је да галаксије масе сличне нашем Млечном путу имају у просеку 12 супермасивних црних рупа, које обично лутају галактичким рубом далеко од галактичког средишта, додаје се у студији. У раном свемиру, око две милијарде година након Великог праска, наведени тим научника открио је да црне рупе луталице далеко надмашују и надсијавају број супермасивних црних рупа у галактичким средиштима. То значи да би оне производиле већину светлости коју бисмо очекивали видети од материјала што се ужарено врти око активних супермасивних црних рупа.
Те супермасивне луталице остају на нивоу масе након њиховог формирања и вероватно потичу из мањих сателитских галаксија које се врте око већих галаксија. Неке од тих луталица можда тумарају свемиром и дан-данас, показале су наведене симулације. У нашем локалном делу свемира, штавише, требало би их бити подоста. Научници на темељу тих симулација предвиђају на хиљаде лутајућих супермасивних црних рупа које се налазе унутар звезданих венаца галаксија.
Но, те супермасивне лутајуће црне рупе не морају нужно бити активне, па би се стога врло тешко могле опазити у свемиру. У следећој студији, астрономи ће истражити у детаље могуће начине како би се могле уочити и посматрати те космичке луталице.
(Извор Зимо)
