Јавља се зачарани круг непоштења: држава не испуњава своје обавезе према факултетима; факултети не испуњавају своје обавезе према држави јер не производе ваљане стручњаке; студенти, да би били ефикасни, приступају преписивањима и полагању испита по сваку цену; наставници снижавају своје критеријуме.
Проф. др Мирко Вујошевић
Прије приближно три деценије промовисан је у Великој Британији слоган: Turning learning into earning што се може дословно превести као „Претварање учења у зарађивање”. Овде се учење односи на учење других, подучавање, а не сопствени труд стицања нових знања. Концепт изражен овим слоганом пихваћен је, свесно или несвесно, пре свега у европским државама и остварио је значајан утицај на преображаје њихових образовних система. Посебно негативан утицај имао је на наше високо образовање.
Неки лични факултети, поготово у првим
годинама свог настајања, ради економске
ефикасности и опстанка на тржишту, а
највише услед личне грамзивости својих
власника, поставили су своје пословање
скоро буквално као купопродајни однос
између студента и факултета.
Коренски разлог за прихватање новог концепта почива у идеолошком уверењу да тржиште својом невидљивом руком најбоље усклађује друштвене односе и да му зато треба препустити и област високог образовања. На тржишту се вредности понуђене робе или услуге изражавају новчаним јединицама тако да новац постаје универзална мера свих ствари које јесу економски ефикасне да јесу, или које нису да нису. Истовремено се Протагорин човек потискује у историју и враћа у древна времена у којима је могао да живи. А новац буши и тамо где ни „американер” не може.
Дакле, на реформе образовних система улогу кључног играча имао је новац који се у систем улаже или се из њега добија. Основни подстицај тзв. болоњском процесу био је интерес крупног капитала који у савременом свету контролише политике државних органа. Захтев је био да се смање издаци за образовање који се дају кроз порезе и доприносе јер тако капитал јача а тиме се, наводно, повећава и опште друштвено благостање. Наравно, то није експлицитно наведено већ је замаскирано императивом да систем школовања мора да буде ефикаснији и додатном пропагандом да мора бити модернији.
Садашњи мастери техничких наука, по општеприхваћеном искуству широм Европе,
знају мање или знатно мање од ранијих дипломираних инжењера. Али зато носе новосковану титулу мастер која скоројевићима, звучи важније и модерније.
Тражи се да студенти што пре завршавају своје студије, у најгорем случају у року који је прописан, а познато је да је време новац. Затим да се новац којим се финансира образовање смањи, да се оно што се даје користи на најефикаснији начин и да се новац обезбеђује не само из државног буџета већ и из других извора. То је делимично и постигнуто, али се при томе као последица у свим земљама које су следиле дух Болоњске декларације јавило значајно смањење обима знања које студенти стичу завршавањем свог студијског програма.
Садашњи мастери техничких наука, по општеприхваћеном искуству широм Европе, знају мање или знатно мање од ранијих дипломираних инжењера. Али зато носе новосковану титулу мастер која скоројевићима, услед моћне пропаганде реформатора, звучи важније и модерније. Поготово због тога што је, наводно, све урађено у складу са јединственим европским системом.
Чињеница да се у тржишној утакмици, под равноправним условима, економски ефикасније сналазе приватне од државних компанија била је основа за подстицај развоју недржавних високошколских установа. Као додатни аргумент за образложење приватизације послова образовања навођено је то да се у најбоље светске универзитете убрајају амерички приватни универзитети, Беркли, Стенфорд, Принстон и други. Намерно или из незнања прећуткује се чињеница да су у САД ови универзитети настали као задужбине богатих људи и да данас не постоји један власник који жели или може да из тих установа извлачи профит ради свог личног богаћења.
Олако се прешло преко традиције да је држава новац улагала у високо образовање с мудрим циљем уздизања образовног и културног нивоа нације. Када су заступници става да тржиште најбоље регулише све друштвене односе отворили брану стварања факултета наступила је поплава тзв. приватних факултета, високих школа и универзитета. Власницима тих установа, због суштине капитала и људске похлепе, по правилу, није основни циљ било подизање образовног нивоа нације већ извлачење из послова образовања што већег профита.
Дакле, код нас је препознатљив сасвим супротан феномен од оног који је карактеристичан за еминентне приватне америчке универзитете: неколико власника факултета, које би примереније било називати личним него приватним факултетима, обогатило се захваљујући образовању и профит уложило највећим делом у лично богатсво које је, чак из земље изношено.
Неки лични факултети, поготово у првим годинама свог настајања, ради економске ефикасности и опстанка на тржишту, а највише услед личне грамзивости својих власника, поставили су своје пословање скоро буквално као купопродајни однос између студента и факултета. Ако студент редовно плаћа школарину и излази на испите, факултет ће сигурно завршити уз минимална или никаква знања.
Такве дипломе су легалне, признате и формално изједначене са оним за које се даноноћно учило. Онима који су те дипломе стекли, ништа неће фалити. Они су од почетака свог „школовања” били свесни да је за њихову каријеру диплома само формалан услов за добијање запослења и да су за то често најважније рођачке или друге везе које такође треба тражити и наћи, док је знање практично небитно; они најпоштенији и највреднији студенти ће то последњи схватити.
Дешава се да су факултети принуђени
да измирују трошкове пословања из масе
коју добијају за плате запослених јер
држава не испуњава редовно своје обавезе .
Образац „економске ефикасности”, тржишног пословања на новоствореном тржишту образовања, преузели су, на свој начин и нажалост, делимично или у потпуности, неки државни факултети уз директни или прећутни благослов државе. То неминовно води ка снижавању квалитета образовања и на државним факултетима, односно, држава одустаје од раније постављеног свог основног циља. Опет је овдје, на другачији начин, главну улогу одиграо новац, односно из буџета оскудно финансирање високог образовања.
По правилу, оно запосленима обезбеђује релативно ниске плате када се узме у обзир да су критеријуми запошљавања на универзитетима изузетно строги тако да их могу испунити само најталентованији и највреднији студенти. Факултети за чијим студентима постоји тражња примају и организовано привлаче такозване самофинансирајуће студенте од чијих школарина свим запосленим знатно зависе плате. А они факултети код којих нема таквих студената имају за сличан посао прилично мање плате, чак и неколико пута. Дешава се да су факултети принуђени да измирују материјалне трошкове пословања из масе средстава која добијају за плате запослених јер држава не испуњава редовно своје обавезе покривања материјалних трошкова пословања.
Јавља се зачарани круг непоштења: држава не испуњава своје обавезе према факултетима; факултети не испуњавају своје обавезе према држави јер не производе ваљане стручњаке; студенти, да би били ефикасни, приступају преписивањима и полагању испита по сваку цену; наставници снижавају своје критеријуме. Не зна се ко кога вара.
Док високошколске установе буду подстицане или примораване да буду профитно ефикасне, наде за добар образовни систем биће изневераване. Он ће се даље урушавати под дејством невидљиве руке и новца који може да поквари све па и оно што бацили нису у стању.
