Пре 380 милиона година почеле су да се развијају руке, и то је мост са свешћу.
Људи користе своје руке да обављамо свакодневне послове, управљање авионима, уклањањање туморе или извлачимо зечеве из шешира. Својом неограниченом креативношћу људски мозак нас, можда, дефинише као посебну врсту. Али без руку све велике идеје биле би бескорисне. Разлог зашто можемо да их користимо руке за толико радњи је њихова изванредна анатомија. Само палац контролише девет различитих мишића: једни су повезани с костима у шаци, а други се шире низ у целу руку. Зглоб је плутајући скуп костију и лигамената испреплетених крвним судовима и нервима.
Поред тога, рука је способна и за фину и за грубу моторику. Часовничар поправља опруге под микроскопом. Бејзбол играч може користити исту анатомију да баци лопту брзином од 160 километара на сат. Године 1833, у време када је теорија еволуције постала популарна, велики шкотски хирург сер Чарлс Бел у то није сумњао: „Она (рука) је најбољи и коначни доказ тог принципа прилагођавања који прати план стварања”, написао је у једној од својих најпознатијих књига. У Белов аргумент не објашњава зашто многе врсте имају руке. Kрила слепог миша могу изгледати као траке коже, али испод он има истих пет прстију као орангутан или човек, и зглоб причвршћен за исти скуп костију.
Kада је писао „Порекло врста”, Чарлс Дарвин је истакао ову занимљивост: „Постоји ли нешто занимљивије од људске руке направљене за хватање, шапе кртице направљене за копање, коњске ноге, пераја делфина и крила слепог миша, све грађених по истом узору?” За Дарвина је постојао директан одговор: ми смо у сродству са свим животињама с рукама и наследили смо их од заједничког претка. Истраживачи су протеклих 150 година ископали фосиле на свим континентима. Упоредили су анатомију руку код живих животиња. Проучавали су гене одговорне за обликовање руку. И изнова и изнова налазили су доказе у прилог Дарвиновој тврдњи.
Наше руке су почеле да се развијају пре најмање 380 милиона година, од чврстих, мишићавих пераја изумрлих рођака. У режњевима ових пераја налазиле су се дебеле кости, које су одговарале костима наших руку. Временом су потомци животиња развили и мање кости које одговарају костима, зглобовима и прстима. Примитивне руке биле су егзотичније од данашњих. Неке врсте су имале седам или осам прстију. Упркос томе, живе врсте, такођ,е имају велику разноликост руку, од пераја делфина, до крила орлова и висећих удица лењивца. Научници почињу да схватају молекуларне промене које су довеле до тако драматичних варијација, истичући да се све руке развијају на приближно исти начин.
Постоји мрежа гена који чине руке, а све су састављене од варијација ове мреже. Суптилне промене у генима довољне су да прсти буду дужи, да неки од нестану или да се нокти трансформишу у канџе. Kолико год да се споља разликују лешинарско крило и лавља шапа, разлика између се може разрешити с неколико подешавања – мало више протеина овде, мало мање протеина тамо. Дарвин је могао да препозна само спољашње знаке који указују на еволуцију руку од заједничког претка. Данас научници откривају и унутрашње.
(Илустрација Pixabay)
(Национа географија)
