Pre 380 miliona godina počele su da se razvijaju ruke, i to je most sa svešću.
Ljudi koriste svoje ruke da obavljamo svakodnevne poslove, upravljanje avionima, uklanjanjanje tumore ili izvlačimo zečeve iz šešira. Svojom neograničenom kreativnošću ljudski mozak nas, možda, definiše kao posebnu vrstu. Ali bez ruku sve velike ideje bile bi beskorisne.Razlog zašto možemo da ih koristimo ruke za toliko radnji je njihova izvanredna anatomija. Samo palac kontroliše devet različitih mišića: jedni su povezani s kostima u šaci, a drugi se šire niz u celu ruku. Zglob je plutajući skup kostiju i ligamenata isprepletenih krvnim sudovima i nervima.
Pored toga, ruka je sposobna i za finu i za grubu motoriku. Časovničar popravlja opruge pod mikroskopom. Bejzbol igrač može koristiti istu anatomiju da baci loptu brzinom od 160 kilometara na sat. Godine 1833, u vreme kada je teorija evolucije postala popularna, veliki škotski hirurg ser Čarls Bel u to nije sumnjao:„Ona (ruka) je najbolji i konačni dokaz tog principa prilagođavanja koji prati plan stvaranja”, napisao je u jednoj od svojih najpoznatijih knjiga.U Belov argument ne objašnjava zašto mnoge vrste imaju ruke. Krila slepog miša mogu izgledati kao trake kože, ali ispod on ima istih pet prstiju kao orangutan ili čovek, i zglob pričvršćen za isti skup kostiju.
Kada je pisao „Poreklo vrsta”, Čarls Darvin je istakao ovu zanimljivost: „Postoji li nešto zanimljivije od ljudske ruke napravljene za hvatanje, šape krtice napravljene za kopanje, konjske noge, peraja delfina i krila slepog miša, sve građenih po istom uzoru?”Za Darvina je postojao direktan odgovor: mi smo u srodstvu sa svim životinjama s rukama i nasledili smo ih od zajedničkog pretka.Istraživači su proteklih 150 godina iskopali fosile na svim kontinentima. Uporedili su anatomiju ruku kod živih životinja. Proučavali su gene odgovorne za oblikovanje ruku. I iznova i iznova nalazili su dokaze u prilog Darvinovoj tvrdnji.
Naše ruke su počele da se razvijaju pre najmanje 380 miliona godina, od čvrstih, mišićavih peraja izumrlih rođaka. U režnjevima ovih peraja nalazile su se debele kosti, koje su odgovarale kostima naših ruku. Vremenom su potomci životinja razvili i manje kosti koje odgovaraju kostima, zglobovima i prstima. Primitivne ruke bile su egzotičnije od današnjih. Neke vrste su imale sedam ili osam prstiju. Uprkos tome, žive vrste, takođ,e imaju veliku raznolikost ruku, od peraja delfina, do krila orlova i visećih udica lenjivca. Naučnici počinju da shvataju molekularne promene koje su dovele do tako dramatičnih varijacija, ističući da se sve ruke razvijaju na približno isti način.
Postoji mreža gena koji čine ruke, a sve su sastavljene od varijacija ove mreže. Suptilne promene u genima dovoljne su da prsti budu duži, da neki od nestanu ili da se nokti transformišu u kandže.Koliko god da se spolja razlikuju lešinarsko krilo i lavlja šapa, razlika između se može razrešiti s nekoliko podešavanja – malo više proteina ovde, malo manje proteina tamo. Darvin je mogao da prepozna samo spoljašnje znake koji ukazuju na evoluciju ruku od zajedničkog pretka. Danas naučnici otkrivaju i unutrašnje.
(Ilustracija Pixabay)
(Naciona geografija)
