У простору галерије Етнографског музеја одржана је изложба фотографија под називом Српска прича, Александра Лукића. Представљена је серија аналогних фотографија које су настајале готово три деценије, од средине осамдесетих до данас. У питању су слике које можемо да посматрамо као дневничке, породичне записе из живота аутора, смештене у простор спрског села.
Фотографија као материјални запис писан светлом бележи стварност својим унутрашњим временом које претходи простору који зовемо сећање. Уметност се у свим својим медијима бави управо превођењем овог тренутка у језик у коме се изражава.
Фотографија, као визуелни медиј, на овом плану је ослобођена у изразу јер се актуализује као уметничко средство које манипулише на самој граници чулне перцепције. Изражава слику оног тренутка у којем чулно сведочанство унутрашњег доживљаја не измиче.
У рукопису Александра Лукића
сусрећемо се са унутрашњим,
личним сведочењем.
Међутим, поставља се питање изражајности фотографије као уметничког медија. Да ли је њена вредност у томе да евидентира стварне слике света и да у техничкој умешности чува стварност од заборава? Ако је одговор да онда се поставља следеће питање – шта јесте стварна слика света и шта је заправо права природа сећања?
Александар Лукић изложбом уметничких фотографија Српска прича даје аутентични одговор на питање о природи сећања које је питање платоновског типа. Да ли нас сећање лечи од заборава који је болест душе и који води незнању. На који начин фотографија као слика (представа) може бити лек за подсећање и приповест о ономе што измиче нашем емпиријском и рационалном поимању стварности.
У рукопису Александра Лукића сусрећемо се са унутрашњим, личним сведочењем. Оно није одређено безличним током времена које се мери бројем протеклих година. Оно је одрећено унутрашњим односом аутора и учесника који је дубоко личан.
Фотографије Александра Лукића
могу се гледати као документ или
сведочанство времена које је прошло,
али и које наставља да траје.
Време је у овим фотографијама описано догађајима, сусретима, простором у којем су аутор и учесници живо присутни чак и када у самим фотографијама недостаје визуелна фигурална представа.
Аутор није иза објектива, присутан је. Својом присутношћу уводи и нас у простор слике која у тренутку престаје да буде фотографија као неми запис тренутка у времену. Учествовањем у догађају брише се граница између простора ,онога који види` и ,виђеног`.
Простор у ком се изражава аутор је описан ситуацијама из просте свакодневице живота конкретног географског простора у Србији. У том простору сусрећемо се са временом које је ослобођено од брзине урбаног начина живота – временом које је испуњено унутрашњим миром учествовања у сопственој пролазности. У том простору и времену нема места супротстављању антитетичих парова – рурално/урбано, појединац/друштво, мушко/женско, дете/одрастао.
Мада портрет није увек у
првом плану објектива,
човек и пуноћа присутности
човека у животу јесте.
Простор је зароњен у инверзну перспективу и испуњен је присутношћу човека. Из тог простора и времена израња портрет детета, старца, жене, оних који су ту, и оних којих више нема, куће у коју сада можда више нико не улази, и куће у коју само што неко није ушао.
Чување слике човека од заборава писањем у светлу могло би да се посматра као главна тема изложбе Српска прича. Мада портрет није увек у првом плану објектива, човек и пуноћа присутности човека у животу јесте. Фотографије Александра Лукића могу се гледати као документ или сведочанство времена које је прошло, али и које наставља да траје. Питање на које смо позвани да одговоримо јесте да ли смо и колико спремни да будемо живи сведоци сопствене историје у личном простору и времену.
Јелена Пилетић
