Једни верују да је свих двадесет шест кутија уништено приликом бомбардовања. Други кажу да је благо преживело бомбардовање, али не и ватре које су подметале совјетске трупе. Трећи тврде да се налази у напуштеним рудницима Пољске, четврти да благо лежи на дну Балтичког мора… Не постоји сагласност чак ни поводом године када је Ћилибарска соба нестала – да ли је то било крајем 1944. или почетком 1945.
Кажу да победнику иде ратни плен, али Хитлерови нацисти су били незасити. У оквиру плана за преобликовање света у коме би Немачка била централна сила, нацисти су систематски испланирали како да присвоје велика уметничка дела, која је требало да буду изложена у њиховој отаџбини. Највећи плен ког су се докопали била је руска Ћилибарска соба, коју неки сматрају „осмим светским чудом”.
За израду утрошено је невероватних шест
тона ћилибара. Да би та чудесна барокна соба
била направљена, ангажовано је на хиљаде
рудара и на стотине занатлија.
На цени због дивне боје, ћилибар сам по себи није толико вредан. То је фосилна смола настала од праисторијског дрвећа, старог између тридесет и педесет милиона година. Међутим, у рукама вештих занатлија та фосилна смола може да се претвори у јединствено благо, какво су биле плоче којима је обложена позната Ћилибарска соба. За израду те собе утрошено је невероватних шест тона ћилибара.
Да би та чудесна барокна соба од ћилибара била направљена, ангажовано је на хиљаде рудара и на стотине занатлија.
Копија у Царском селу
Оригинална Ћилибарска соба, коју су нацисти однели, толико је значила руском народу да су се двадесет четири године посветили изради њене копије. Реконструкција је почела 1979. године и рађена је према фотографијама оригиналне собе. Јавности је представљена 2003. године у Царском селу поводом тристоте годишњице Санкт Петербурга.
Панели од ћилибара обложени су драгим камењем и златом, а на појединим местима уграђене су слике, мозаици и минијатурне скулптуре. Тешко је и замислити колико рада, зноја и маште је било уложено у стварање тог јединственог уметничког дела.
Док су нацисти улазили у Царско село,
где се налазила Ћилибарска соба, кустоси
су одлучили да прелепе тапете преко
ћилибарских панела и тако преваре узурпаторе
Изградња Ћилибарске собе започета је 1701. године, за време владавине пруског краља Фридриха Првог, и трајала је пуних десет година. Соба се налазила у оквиру краљевске палате у Пруској све до 1717. године, када је Фридрих Вилхелм Први поклања Петру Великом у залог пруско-руског савезништва у рату против Швеђана. Ћилибарска соба је растављена, спакована и пресељена у Санкт Петербург. По доласку у Русију, она је два пута реновирана, а њена површина повећана.
Ћилибар или електрон
Ћилибар је још у праисторији коришћен као накит. Та фосилизована, стврднута црвенкастожућкаста смола представљала је драгоценост у раним људским културама и цивилизацијама. Стари Грци су за ћилибар користили реч „електрон”. Талес из Милета је у 7. веку пре нове ере испитивао чудна својства ћилибара. Наиме, када се ћилибар протрља крпом, он тада привлачи паперје и комадиће папира.
Талес из Милета (Википедија)
Талес није могао да објасни ту појаву, али реч електрон је касније коришћена за преносиоце унутар електронског поља, а сам набој је назван електрицитет. Кроз векове ћилибару су се приписивала разна лековита, па чак и мистична својства. Назива се још и златом севера јер се скоро 90% налазишта ћилибара на свету налази у балтичким земљама.
Двадесет другог јуна 1941. скоро четири милиона Хитлерових војника извршило је инвазију на Совјетски Савез. Требало им је само две недеље да стигну до Лењинграда, бившег Санкт Петербурга. Док су нацисти улазили у Царско село, где се налазила Ћилибарска соба, кустоси су одлучили да прелепе тапете преко ћилибарских панела и тако преваре узурпаторе.
Међутим, нацисти су тачно знали шта траже. У добро испланираној операцији, за само тридесет шест сати они су је раставили, спаковали у двадесет шест дрвених сандука и транспортовали у Кенигсберг. Под будним оком немачког конзерватора, украдене плоче су састављене и изложене у тамошњем замку.
Рудник у Кенигсбергу
Ћилибарска соба је највећим делом и направљена од ћилибара који потиче из кенигсбершких рудника. Кенигсберг је био град у Пруској и вековима се налазио на граници између две велике културе: немачке, на југозападу, и руске, на североистоку. Више од триста година тај град је центар ћилибарске индустрије. После Другог светског рата, припао је Совјетима, који су му променили име у Калињинград, како се и данас зове. Директор музеја је био велики заљубљеник у ћилибар. Он је проучавао историју ћилибарских плоча и осталих елемената. Како се ближио крај рата, добио је наређење да собу поново растави и склони.
Комад ћилибара (Википедија)
Ћилибарска соба је поново спакована у двадесет шест кутија и према неким изворима пренета у подрум тврђаве, спремна за даљу евакуацију. Град је бомбардовало Британско ратно ваздухопловство и том приликом је уништен и музеј. Шта се даље десило са Ћилибарском собом ‒ дуго је предмет расправе.
Једни верују да је свих двадесет шест кутија уништено приликом бомбардовања. Други кажу да је благо преживело бомбардовање, али не и ватре које су подметале совјетске трупе. Трећи тврде да се налази у напуштеним рудницима Пољске, четврти да благо лежи на дну Балтичког мора… Не постоји сагласност чак ни поводом године када је Ћилибарска соба нестала – да ли је то било крајем 1944. или почетком 1945.
Многи историчари, али и ловци на благо, покушали су да реше ту мистерију. Било је веома тешко замислити да више тона ћилибара може тек тако да нестане. Сматра се да је Ћилибарска соба највеће изгубљено уметничко дело на свету. Зато ће се потрага за њом наставити све док тајна оригиналне Ћилибарске собе не буде најзад решена.
(Блаженка Бијелић, РТС)
