МЕЂУ ИЗМЕЂУ

ТАЈНЕ АКАДЕМГОРОДОКА

216 pregleda

У њему су научници подстицани на размену идеја и истраживања без централне контроле. То је била ера политичке либерализације позната као „одмрзавање”.

Град Академгородок у Сибиру био је намењен врхунским научницима Совјетског савеза. О њему је снимљен и филм, пронађен на гомили смећа. Редитељ Станислав Шуберт мисли да је филм снимио неко од научника.
„На неформалним фотографијама можете да видите како обични људи живе у овој земљи, како су људи обучени и шта раде. То је изузетно вредан историјски документ. Неколико људи је обратило пажњу на ове детаље, а неки су и снимљени.”

Академгородок је град основан 1957. године за време владавине совјетског лидера Никите Хрушчова. У њему су научници подстицани на размену идеја и истраживања без централне контроле. То је била ера политичке либерализације позната као „одмрзавање”, пише „Слободна Европа”.

Анастазија Безносова Близњук каже да су млади, веома интелигентни људи хтели да буду слободни од стереотипног размишљања у званичним научним школама. Анастазијина мајка Светлана Рожнова организовала је дебатни клуб у том граду. „У граду је постојао такав осећај заједништва. Никада нисам помислила да неко ко ми даје књигу (самиздат), ко ми верује, може да ме изда или дâ информације о мени.”

У филму из 1968. године приказан је и Фестивал певача-писаца песама, први такав догађај у Совјетском Савезу, на коме је говорио и Александар Галич, коме је забрањено да наступа у Москви, а касније је радио за Радио „Слободна Европа”. Два месеца раније, 46 научника потписало је петицију у којој критикују судски процес у коме су два писца оптужена за „антисовјетске активности”, што је објављено у „Њујорк тајмсу”.

Валери Меншчиков каже да је Фестивал показао да млади људи могу да ураде нешто против свих забрана. Али уместо адекватног одговора, уследило је супротно – концерти и изложбе су обустављени, дебатни клуб је затворен, а многи научници су били истерани. Снимци Фестивала нису могли бити приказани све до 1990. године, када је коришћен у документарцу под именом „Забрањене песме”.

(Извор Б92)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар