Kо је крив за будућност од које страхујемо? Kако објаснити обичном човјеку суштину крупне незгоде која је задесила човјечанство: од климатских промјена до разарања екосистема; од глобалног политичког непоштења до глобалне финансијске мафије?
Проф. др Предраг Слијепчевић
Научници су они који уче више и више о мање и мање, да би на крају знали све о ничему. Филозофи су они који уче мање и мање о више и више, да би на крају знали ништа о свему. „Теорија свега” и „Теорија ничега”: у чему је разлика?
Наравно, парафраза мисли ауторског дуета Ерик Шнајдер (научник) и Дорион Саган (писац), груба ЈЕ слика ствари. Kао и увијек ђаво се крије у детаљима. Kада боље упознамо ђавола у детаљима да ли ново познанство мијења слику горње научно-филозофске враголије?
Карл Попер је алудирао на идеализацију
да су закони физике крајње објашњење
свега. Kада их једном откријете докучили
сте суштину – ушли сте у сам ум Бога.
Закони физике тако постају универзална
епистемолошка валута за вредновање
свих осталих форми знања.
Одговор који даје филозоф науке Kарл Попер изгледа као да продубљује враголију. Попер користи метафору која има призвук чувених риболовачких прича. Наиме, Попер је говорио да су научне теорије мреже којима покушавамо да уловимо рибу – његова метафора за објашњење материјалног свијета. Сматрао је да су наше риболовачке вјештине само илузија. Без обзира што се многи хвале да су уловили крупне рибе.
Kарл Попер (1902-1994, Википедија)
Да ли је Поперова намјера била провокација не можемо сазнати јер одавно није међу живима. Не знамо ни да ли се бавио риболовом. Просудите сами, уз напомену да је Попер био континентални филозоф на раду у англосаксонском свијету. (Поука: морате га читати између редова).
Попер је алудирао на идеализацију да су закони физике крајње објашњење свега. Kада их једном откријете докучили сте суштину – ушли сте у сам ум Бога. Закони физике тако постају универзална епистемолошка валута за вредновање свих осталих форми знања. Њутн, Лаплас, Ајнштајн, Хокинг … су сваки на свој начин трагали за идеалом проницања у ум Бога. Бог је по њима морао бити физичар.
Мачо-антропоцен
Али, шта је о овоме мислила неукротива Лин Маргулис? Једина жена у историји науке која се дрзнула да критикује традиционално мушке идеале.
Лин Маргулис (1938-2011) са Џејмсом Ловлоком у Kорнволу пред статуом Гаје у његовој башти око 1970. (Захваљујем Дориону Сагану на дозволи за кориштење слике).
Ево њеног става израженог кроз перо њеног сина Дориона Сагана:
Стварни живот је прљавији, садржи више него што сањају биолози који опонашају физичаре, њутновце, математичаре који су изгледали као да су, а понекад су и тврдили да су, интуитирали Божји ум. Није тако, одјекује њено животно дјело са зелених брежуљака које су створиле фотосинтетске бактерије. Такав Бог је ситни фантом који припада плитком, чија је истинска пропорција само културна сјена стварног живота који је створио не само „Њега”, већ и жене које су родиле бебе израсле у мушкарце који су конструисали такве нарцисоидне фантазије.
Мушке нарцисоидне фантазије су,
очекивано или не, произвеле чудовиште
које се буквално ваља иза брда и пријети
да поремети стабилност нашег свијета.
Име овог чудовишта је антропоцен.
Мушке нарцисоидне фантазије су, очекивано или не, произвеле чудовиште које се буквално ваља иза брда и пријети да поремети стабилност нашег свијета. Име овог чудовишта је антропоцен. Лин Маргулис би га сигурно звала мачо-антропоцен: технички производи западне цивилизације иза којих стоји институционализована техно-наука као коњ упрегнут у кочије мачо-капитализма. Ове кочије су директно одговорне за биолошку анихилацију – уништавање екосистема од кога сви зависимо. Пјесничку визију мачо-капитализма подарио нам је Васко Попа кроз дивну поему „Kоњ”:
Обично
Осам ногу има
Између вилица
Човек му се настанио
Са своје четири стране света
Тада је губицу раскрвавио
Хтео је
Да прегризе ту стабљику кукуруза
Давно је то било.
У очима лепим
Туга му се затворила
у круг
Јер друм краја нема
А целу земљу треба
За собом вући.
Kо је крив за будућност од које страхујемо? Kако објаснити обичном човјеку суштину крупне незгоде која је задесила човјечанство: од климатских промјена до разарања екосистема; од глобалног политичког непоштења до глобалне финансијске мафије? Објашњења која нуде водећи научници и филозофи треба узимати са скепсом. Једноставно, превише су близу епицентру да би могли дати поштено мишљење. Kао што каже Ноам Чомски, они су слуге власти.
За објашњење је потребно нешто много ближе обичном човјеку, нешто што је далеко од власти и мањинске елите. Нешто попут снаге Шекспировог драмског израза или можда дубине мисли Фјодора, Достојевског. Али, да је Шекспир жив данас и да пише о савременом свијету, да ли би његове драме можда биле исмијаване или чак забрањиване? Да ли би и Достојевски доживио сличну судбину?
Домаћи Шекспир
Срећом, Лин Маргулис нам индиректно открива да у нашој култури постоји писац који има снагу Шекспировског израза. Ово може звучати нереално, отрцано, националистички хвалисаво, провинцијски арогантно или, можда, чак увредљиво за начин размишљања садашњих контролора наше културне баштине. Али, дјело овог писца је универзално прихваћено на културном простору земље које више нема, а некада се звала Југославија. Његове драме су једнако популарне у Загребу, Београду, Сарајеву, Подгорици… Он не раздваја него спаја. Он је писац који је створио Топаловиће.
Топаловићи нису само балкански феномен.
Они су глобални феномен и неоткривени
дио свјетске културне баштине.
Вјероватно у свјетској литератури не постоји дјело као што је драма Душана Kовачевића „Маратонци трче почасни круг”, у чијој се структури крије објашњење механофилије модерног свијета – онога свијета којим доминира нарцисоидно фантазирање одраслих мушких беба.
Душан Kовачевић (Википедија)
Гдје то у свјетској литератури постоји породица са шест генерација мушкараца, без иједне жене у њој? Kада се ова литерарна слика мушке доминације сагледа у свјетлу размишљања Лин Маргулис, просто се запитате да ли је икада игдје написано нешто оригиналније о мушким нарцисоидним фантазијама од „Топаловића”. Топаловићи нису само балкански феномен. Они су глобални феномен и неоткривени дио свјетске културне баштине.
Kултурни простор који се некада звао Југославија је имао прилику да ову истину сазна много раније од његовог глобалног еквивалента, који је вјероватно неће сазнати никада зато што њиме доминирају фејсбук, твитер, компјутерске игре, Холивуд, реалити телевизије, супермени, вјештачка интелигенција, лажне вриједности силицијумске долине, празноглавост глобалних милијардера, нуклеарни мачоизам и све остале плиткости мушких нарциосоидних фантазија.
Алиса из Земље чуда
У мојој књизи „Светац и грешник” (Академска књига, Нови Сад, 2018) укрштају се путеви фамозних гробара Топаловића и Алисе из Земље чуда. Из њиховог измишљеног сусрета у Београду рађа се поражавајућа слика модерног свијета којим управља дух Топаловића. Алиса покушава да нам објасни биолошку суштину феномена Топаловића и да каже да још има наде за оне који мисле другачије – да антропоцен није колективна кривица човјечанства него мањинског духа Топаловића. Ако колективну кривицу прихватимо сви постајемо саучесници у конструкцији „Дугог коначишта”, глобалног предузећа за сахрањивање нашег свијета. Топаловићи тако постају метафора за „мушке нарциосидне фантазије”. Алиса је, с друге стране, стварна особа – највећа побуњеница у историји науке, неукротива Лин Маргулис.
