Трагедија постојања у нашој епохи укинула је постојање трагедије. Из сазвучја слојевитих и супротних тежњи поново се драстично издвајају разлике култура као јединствени рукопис нашег времена. Утопија уметности открива једину препознатљиву перспективу за свет којим владају неодговорни мутанти.
Проф. др Драган Раденовић
На измаку 20. и у минулим годинама 21. века сведоци смо рађањаи и доминације антиљудске уметности нереда и дисонанци у безнадежној хипертрофији стварности видљивих последица живљења људског бића, обележеног његовом пролазношћу и крхкошћу. Општа несигурност у атмосфери подсмеха и цинизма властодржаца заробила је и духовно утамничила егоцентрично људско биће изгубљено бригом о самом себи. Дах наде у траговима интуиције као видљив излаз из безнађа назире се у уметности, која се поново окреће суштини и узроцима реалне стварности.
У почетку се политички
модернизам непријатељски
односио према модернизму
у уметности.
Нилс Бор, физичар, у свом делу „Квантна механика и физичка реалност” (1935), проследио је мисли Фјодора Михајловича Достојевског о дегенерацији друштва описаним у догађајима из његовог дневника „Записи из подземља”. Некако истовремено свет се с нескривеним одушевљењем упознао са револуционарним идејама филозофске мисли Жан Жака Русоа, које су развиле успавани нагон за сазнањем реалности вишег степена и тако створили услове за појаву модерне као културног обрасца.
У почетку се политички модернизам непријатељски односио према модернизму у уметности, јер је његова тежња била да на власт доведе истинске ствараоце – градитеље материјалних добара (радничку класу), а да елиминише паразитске слојеве у служби отуђене реалности.
„Последња истина”
Револуцијом у култури модернизам је желео да утврди безусловност бића: живот у ничеанству, либидо и несвесно у фројдизму, материју и економију у друштвеној стварности, ток свести код Виљема Џејмса и Џемса Џојса, стваралачки нагон код Анрија Бергсона, егзистенцијално поимање егзистенцијализма итд. Доминација културне парадигме модернизма етаблирала се на илузији „последње истине” на путу до чисте реалности. С циљем да што више залази у дубину те реалности, човек је све дубље западао у сопствену свест, у псеудореалност.
Таква реалност без референтних одредница суштински је празна, иако су теоретичари феномен назвали хипер реалношћу. Префикс је постао господар појавних облика стварности: а) хиперегзистенцијалности као кванта филозофске егзистенције која је апстракција самоопредмећивања, б) сексуалне револуције као поткa хиперсексуалности одвојила је секс од импулса природне сексуалности и уз огромно ограничење због појаве АIDS-a убрзала планетарни регрес у постсексуално друштво, у којем је sex превасходно језик са изгубљеном везом са непосредном несемантичком реалношћу. Секс је постао пуста метафора културе, ц) хиперсоцијалност се одражавала у симулацији бројних покрета са именитељем једнакости, а резултирала је скупинама уплашених самотњака, који се крију пред култом личности или налазе азил у малим групама физички удаљеним од непосредног утицаја закономерне моћи мултинационалних корпорација. Ово је чест пример где људска заједница тражи будућност у прошлости, д) хиперматеријалност је дефинисала материју као последњу реалност, која се налази у основи свега, заборављајући да су елементи физичког света у нераскидивој вези са психолошким елементима опажања света.
Хиперреволуционарност се по логици намеће као део револуције, која је начин стварања хипер феномена. Парадокс достиже кулминацију, јер управо у револуција са одређењем хипер садржи своју есенцијалну супротност, када инсистира на чистој реалности, на хипер вредностима, т.ј. на апострофираној симулацији самог својства, односно она тако фалсификује дато својство.
Чип под кожом
Модернизам као „ хипер” или „супер” имао је за циљ трагање за чистом или апсолутном реалношћу и тако је трасирао пут до постмодернизма као псеудо реалности, до ироније реалности или феноменологије илузија. Свако супер открило је своје наличје исцрпљујући до крајности феномен хипер, као илузорни покушај одређења целовитости културе 20. века. Постмодернизам се није појавио као супротност модернизму, он је фактички његова друга реалност, његова последица и наставак.
Судбина свега око нас
зависи од информација
на које човек објективно
нема утицаја.
Постмодернизам је актуелна стварност. Можда је зато исправно представити његову реалност полазећи од последњих догађаја, који у себи носе ембрион драстичне измене света у којем траје људска заједница. Судбина свега око нас зависи од информација на које човек објективно нема утицаја, јер група од глобалног утицаја контролише процес успостављања апсолутне контроле свих.
Чип под кожом треба да представља конкретног човека у потпуности. То је и замена за постојећи новац и друге вредности, јер ће ускоро све то нестати. Остаје чип. Тако су владе најразвијенијих држава Европе и света одлучиле у августу месецу 2016. године… У једном свом коментару професор Синиша Боровић каже „… постоји константа нечега што се само мења у кретању кроз време. Да није тога и свет и живот би били дигитални, дакле немогући, јер у ствари све је ипак аналогно”.
Деведесетих година прошлог века постмодернизам је постао једина жива чињеница свеопште стварности у читавом свету. Постмодернизам није имао претензије на улогу још једног правца у плуралистичком збиру, он је свеобухватним фронтом у читавој култури, као диктат мањине постигао потпуну доминацију.
Овај есеј написао сам на сугестију пријатеља Станка Стојиљковића, новинара, који ми је пре извесног времена предложио да саставим текст у којем би се видео однос науке, уметности и филозофије у савременој стварности. Тај искрени, изненада и спонтано настао предлог, подсетио ме је да сам можда и мојим студентима остао дужан једно кратко и јасно објашњење на ову тему, јер веома сам ретко био задовољан њиховим одговорима на испитима.
