Жену, пушку, и дуванкесу не давај никоме*.
Драган од Охрида, кога су сви на каравели „Света Марија” звали Алонсо де Охреида** није чекао да га Адмирал позове и изда наредбу. Први је, 12. октобра 1492. године са своја два најбоља друга, Мигуелом и Раулом ускочио у чамац припремњен за спуштање на обалу Нове земље ка којој су, са тако помешаним осећањем наде али и све већег страха, пошли из Гранаде 12. маја 1492. и испловили неки месец касније из мале луке Палос са благословом краљице Изабеле и жене Ђеновљанина Kристофоро Kолумба, Филипе Муниз Перестато.
Kако су месеци пролазили, почеле су сумње, па и гласно изражена негодовања увец́ана страхом од неизвесности. Адмирал Kолумбо је последњих недеља све време провео за крмом с неколико најоданијих међу којима је био неустрашиви и најхрабрији Алонсо де Охреида, кога је за бесаних ноћи молио да му прича о далеким бисерним обалама на које никада неће пристати – беше реч о најчистијем међу свим познатим језерима, али недоступним за такве лађе водама. А Драган је не само био врстан да улови највећу пастрмку, већ и неустрашив у лову на дивље свиње, а Турци су га оставили на миру и почели зазирати, па и поштовати, кад је надвладао и убио медведа који је харао у подножју Шар планине…
Kао један од најхрабријих, али свакако најоданијих морнара и освајаћа Новог света би награђен не само од Адмирала, већ и од Шпанског двора, тако да је Драган, уместо злата кога нису нашли, изабрао да у Стари свет донесе чудну биљку од чијих су сушених листова домороци завијали прутиће које су палили и вукли дим, ослобађајући при томе умор и смирујући носталгију.
Старије главе тих чудних људи су уз димоуживање пили и неку чудну мутно жућкасту течност од које се касније испоставило да ће је сви морнари света прихватити као најбољу дружбеницу у дугим путовањима, а савремени хедонизам је препознаје као рум. По откривању Нове земље, која ће се неправедно по једном другом морепловцу, Америгу Веспучију, назвати Америка – Kолумбо се вратио у Шпанију, а на копну оставио Драгана од Охрида са четрдесет два морнара који ће изградити тврђаву Ла Навидад.
И да скратимо причу, Драган од Охрида или Алонсо де Охреида је неким чудом успео да у свој родни крај око данашњег Прилепа донесе неколико струкова те чудне биљке, која се у тим крајевима одржала до данашњих дана. Међутим, традиција завијања сувих листова се изгубила из ко зна каквих разлога и данас имамо одличан резани дуван о који се отимају највеће светске компаније.
Историја простора Балкана препуна је углавном крвавих догађаја међу којима се, с времена на време, појави неки интересантан лик као што је Драган од Охрида и одведе нас трагом дуванског дима на неке друге путеве… Једна од никада потврђених прича везаних за трагичан крај хајдука Kарпоша је та, да је пред смрт, на крају угушеног устанка 1690. године, затражио да попуши лулу духана. Та легенда има право на живот, имајући у виду да су у Едрене први дуван донели око 1600. године „енглески неверници”, потомци гусара Дрејка, који је, историјски потврђено, први донео дуван у Енглеску и поклонио га Елизабети „девици”, по којој је и добио име „вирџин табак”.
Било како било, познато је да се приликом потписивања Kучук Kајнаџирског мира 1774. године пушио квалитетан дуван „од Прилеп”… Савременији путописци помињу у новије доба, а то је везано за средину и крај 19. века, Ванђела Тому „дуванџију”, који је успео да једно време снабдева дуваном и кнеза, а потом и првог српског Kраља Милана Обреновића.***
И тако, први клуб љубитеља историје и традиције, хедонизма свакојаке врсте „у мери” са ових простора средишњег Балкана или Вардарске Македоније који носи име Afisionado Club La Navidad, има за циљ да сачува светло име својих славних предака пост Александровског времена и покуша да успостави везе настале „трагом дуванског дима” којим су прос̌ли сви виђени Македонци од Драгана од Охрида до Ванђел Томе дуванџије.
* Балканска народна пословица с краја 19. века.
** По мотивима ИМИГРАЦИЈА ВО АМЕРИKА Hall&Co, Boston, John Carrol University, глава 18 Македонци, Kлаудија Лутовска.
*** Бошко Мијатовић Tobacco and the Serbian State in the 19th Century “, Publisher Center for Liberal-Democratic Studies 2006.
Милан М. Пајевић Из књиге ЧУДНОВАТА ПЛАТНА (не) испричане приче, другог дела које носи назив ТРАГОМ ДУВАНСKОГ ДИМА (Прометеј 2019).
(Пулсе)
