(Stanko Stojiljković, novinar i publicista)
Diplomirao je novinarstvo na FPN u Beogradu. U novinarstvi je od 1971. i više od 45 godina piše o domaćoj i svetskoj nauci i tehnologiji.
Bio je osnivač i urednik naučne rubrike u listu Politika i urednik više naučno-popularnih časopisa među kojima i Galaksije.Napisao je više od 10.000 je tekstove o nauci u najpoznatijim listovima bivše Jugoslavije.Autor je 50 naučnih intervjua na RTS-Nauka.Intervjuisao je 12 nobelovaca i gotovo tri tuceta istaknutih inostranih naučnika u nekoliko stotina vodećih domaćih n aučnika.Napisao je više naučno-popularnih knjiga – Mozak na čipu, Čudesna nauka, Sizif trećeg smeram Alhemija naike.U svoje uredničko-novinarske podvige ubraja dovođenje MENSE (međunarodno udruženje natprosečno inteligentnih ) u Jugoslaviju, uvršćenje Beogradskog univerziteta na Šangajsku listui organizovanje Teslianuma 93, naučne i mutimedijalne manifestavije u Jugoslaviji i jugoistočnoj Evropi u čast Nikole Tesle.
Dobitnik je više nagrada – Zlatne medalje predsednika Srbije, Zlatnog beočuga KPZ Srbije, plakete MENSE, plakete Akademije inženjerskih nauka Srbije.Autor Dragan Stanojević
(Pogledajte video:https://www.youtube.com/watch?v=gD2iHCH1N9Y).
(RTS)
Poštovani,
Vrlo lep intervju Stanka Stojiljkovića! Najviše mi se dopalo ono sa policijom. Da imamo uranijum u ogromnoj količini bilo bi još bolje. A možda i imamo, ko zna…
Merenje naučnosti nauke i određivanje „veličine“ naučnika, znam, „Galaksiju“ stalno preokupira. Mislim da je tu veoma teško nešto reći što je pouzdano. U globalu ima mera koje dopuštaju neke ocene, ali je sve veoma neodređeno. Imam jedan članak o tome u onoj mojoj knjizi „Etika naučnog teksta“ (Čigoja štampa, Beograd,2015).
„Naučnost“, koliko je koji naučni rad vredan, se neobično teško određuje. Isto važi i za „ko je najveći naučnik u zemlji?“. Ako smem ovde a kažem, ja bih „velike šefove“ isklljučio iz te trke, ili bih njih stavio u posebnu kategoriju. Iz više razloga. Jedan je „menadžerstvo“ koja ih opterećuje. Teško je odvojiti šta je njihov doprinos nauci, a šta efekat menadžerstva koje im je veći deo posla. U Americi i Kanadi te se funkcije često odvajaju i to je dobro, a evo zašto. Dobar „menadžer u nauci nema duboko faktualno znanje, on sam ne poznaje praktično nijednu metodu, najčešće ne poznaje nijedan mehanizam koji istražuje grupa kojo rukovodi. Često čak ona ili on ne napiše ni jedan članak, ne uradi ni jednu studiju – a profitira maksimalno od tih studija. Naravno većina ih je negde u sredini, ali zasluge ipak idu njima. Primer je moj šef u Nemačkoj koji je u toku od 15 godina dva puta ušao u moju laboratoriju, nije mi dao ni jednu ideju za bilo koji projekt – a glavni je (poslednji autor) na oko 150-200 članaka koje sam ja napisao i objavio u to vreme. I tako je svuda. Naš akademik Vlada Kostić je takođe takav primer. Za gospođu Vunjak zaista ne znam, mada je i ona veliki šef. Članstva, obično višestruka članstva u visokim naučnim forumima idu šefovima, naravno.
Koji je naučni rad vredan je još kompleksnije. Naučni kvalitet se ne može lako proceniti, a obično vreme pokaže šta je važno a šta nije – a vreme traje od nekoliko dana – do večnosti. Zatim velike institucije „štancuju“ istraživanja, rezultati su proizvod „statistike“ velikih brojeva, da tako kažem. Višestruke kolaboracije umnožavaju šanse za nekim rezultatom 10 – 100 puta, a to mogu samo veliki. Itd. Kad kažem „štancovanje“ ne mislim na prosto menjanje varijable i primenu neke rutine (recimo kompjuterskom obradom, kao što je radio verovatno Radenović – izvinjavam se ako grešim, to je samo moguć primer), već na primenu buketa metoda sopstvene ili kolaboracijskih institucija, na seriju srodnih, recimo, supstanci (u medicini ilibiologiji). Serije su opravdane ako se prate mehanizmi pojava, ali rutinske serije bez mehanizama su trivijalnost.
Najzad, citiranost publikacija ne zavisi direktno od „kvaliteta“ već od mnogih drugih stvari, a ponajviše od časopisa gde je objavljeno. A sam „impakt faktor“ časopisa, kako je Eugene Garfield, tvorac tog indeksa sam govorio, nije namenjen ocenjivanju naučnosti. U načelu, svaki (SVAKI!) vešto napisan naučni rad može da se objavi! Objaviti u nekom veoma značajnom časopisu je teže, ali ni oni nisu imuni na „veštine autora“. The New England Journal of Medicine ima impakt faktor 176 – ali će zato, verovali ili ne, za 30 godina 30% supstanci-lekova o kojima su oni objavili senzacionalne rezultate – biti izbačeno iz upotrebekao ili zabranjeno kao lekovi!
Ali tvoj rad, Stanko, na nauci je zaista neverovatan i prava je šteta što se nisi, u nekom delu tvoje karijere, upustio u konkretno bavljenje eksperimentalnom nauko. Onda bi me možda bolje razumeo.
Srdačan pozdrav.
Dragan Pavlović, Pariz
(Profesor Anestezije i intenzivne medicine u penziji)
Zanimljivo kazivanje novinara koji najduže u nas prati nauku. I ranije sam čitao njegove tekstove.
Poštovani g.- Stanko,
Oprostite, vaša naučna misija i pregalaštvo je prestižno i impresivno, za pohvalu i veliko priznanje. Mene, laika interesuje, kako bi vi spojili Higsov bozon i kvark plazmu? Voleo bih da vam prezentujem jednu ideju, koju bi vi medijski fenomenalno afirmisali, ako u vašoj percepciji ima smisla. Uostalom, verujem da ovo nije samo puki slučaj i kontakt, jer je u biti vaše struke, medijalno povezivanje vremensko- prostorne strukture.
Srdačan pozdrav,
Stojan.
Hvala iz punog srca! Stanko Stojiljković