(Станко Стојиљковић, новинар и публициста)
Дипломирао је новинарство на ФПН у Београду. У новинарстви је од 1971. и више од 45 година пише о домаћој и светској науци и технологији.
Био је оснивач и уредник научне рубрике у листу Политика и уредник више научно-популарних часописа међу којима и Галаксије. Написао је више од 10.000 је текстове о науци у најпознатијим листовима бивше Југославије. Аутор је 50 научних интервјуа на РТС-Наука. Интервјуисао је 12 нобеловаца и готово три туцета истакнутих иностраних научника у неколико стотина водећих домаћих н аучника. Написао је више научно-популарних књига – Мозак на чипу, Чудесна наука, Сизиф трећег смерам Алхемија наике. У своје уредничко-новинарске подвиге убраја довођење МЕНСЕ (међународно удружење натпросечно интелигентних ) у Југославију, увршћење Београдског универзитета на Шангајску листуи организовање Теслианума 93, научне и мутимедијалне манифеставије у Југославији и југоисточној Европи у част Николе Тесле.
Добитник је више награда – Златне медаље председника Србије, Златног беочуга КПЗ Србије, плакете МЕНСЕ, плакете Академије инжењерских наука Србије.Аутор Драган Станојевић
(Погледајте видео: https://www.youtube.com/watch?v=gD2iHCH1N9Y).
(РТС)
Поштовани,
Врло леп интервју Станка Стојиљковића! Највише ми се допало оно са полицијом. Да имамо уранијум у огромној количини било би још боље. А можда и имамо, ко зна…
Мерење научности науке и одређивање „величине“ научника, знам, „Галаксију“ стално преокупира. Мислим да је ту веома тешко нешто рећи што је поуздано. У глобалу има мера које допуштају неке оцене, али је све веома неодређено. Имам један чланак о томе у оној мојој књизи „Етика научног текста“ (Чигоја штампа, Београд,2015).
„Научност“, колико је који научни рад вредан, се необично тешко одређује. Исто важи и за „ко је највећи научник у земљи?“. Ако смем овде а кажем, ја бих „велике шефове“ исклључио из те трке, или бих њих ставио у посебну категорију. Из више разлога. Један је „менаџерство“ која их оптерећује. Тешко је одвојити шта је њихов допринос науци, а шта ефекат менаџерства које им је већи део посла. У Америци и Канади те се функције често одвајају и то је добро, а ево зашто. Добар „менаџер у науци нема дубоко фактуално знање, он сам не познаје практично ниједну методу, најчешће не познаје ниједан механизам који истражује група којо руководи. Често чак она или он не напише ни један чланак, не уради ни једну студију – а профитира максимално од тих студија. Наравно већина их је негде у средини, али заслуге ипак иду њима. Пример је мој шеф у Немачкој који је у току од 15 година два пута ушао у моју лабораторију, није ми дао ни једну идеју за било који пројект – а главни је (последњи аутор) на око 150-200 чланака које сам ја написао и објавио у то време. И тако је свуда. Наш академик Влада Костић је такође такав пример. За госпођу Вуњак заиста не знам, мада је и она велики шеф. Чланства, обично вишеструка чланства у високим научним форумима иду шефовима, наравно.
Који је научни рад вредан је још комплексније. Научни квалитет се не може лако проценити, а обично време покаже шта је важно а шта није – а време траје од неколико дана – до вечности. Затим велике институције „штанцују“ истраживања, резултати су производ „статистике“ великих бројева, да тако кажем. Вишеструке колаборације умножавају шансе за неким резултатом 10 – 100 пута, а то могу само велики. Итд. Кад кажем „штанцовање“ не мислим на просто мењање варијабле и примену неке рутине (рецимо компјутерском обрадом, као што је радио вероватно Раденовић – извињавам се ако грешим, то је само могућ пример), већ на примену букета метода сопствене или колаборацијских институција, на серију сродних, рецимо, супстанци (у медицини илибиологији). Серије су оправдане ако се прате механизми појава, али рутинске серије без механизама су тривијалност.
Најзад, цитираност публикација не зависи директно од „квалитета“ већ од многих других ствари, а понајвише од часописа где је објављено. А сам „импакт фактор“ часописа, како је Eugene Garfield, творац тог индекса сам говорио, није намењен оцењивању научности. У начелу, сваки (СВАКИ!) вешто написан научни рад може да се објави! Објавити у неком веома значајном часопису је теже, али ни они нису имуни на „вештине аутора“. The New England Journal of Medicine има импакт фактор 176 – али ће зато, веровали или не, за 30 година 30% супстанци-lekova о којима су они објавили сензационалне резултате – бити избачено из употребекао или забрањено као лекови!
Али твој рад, Станко, на науци је заиста невероватан и права је штета што се ниси, у неком делу твоје каријере, упустио у конкретно бављење експерименталном науко. Онда би ме можда боље разумео.
Срдачан поздрав.
Драган Павловић, Париз
(Професор Анестезије и интензивне медицине у пензији)
Zanimljivo kazivanje novinara koji najduže u nas prati nauku. I ranije sam čitao njegove tekstove.
Поштовани г.- Станко,
Опростите, ваша научна мисија и прегалаштво је престижно и импресивно, за похвалу и велико признање. Мене, лаика интересује, како би ви спојили Хигсов бозон и кварк плазму? Волео бих да вам презентујем једну идеју, коју би ви медијски феноменално афирмисали, ако у вашој перцепцији има смисла. Уосталом, верујем да ово није само пуки случај и контакт, јер је у бити ваше струке, медијално повезивање временско- просторне структуре.
Срдачан поздрав,
Стојан.
Hvala iz punog srca! Stanko Stojiljković