Какви су односи који се успостављају између аутора и публике – као масе или као појединца?
Ана Павловић
Делујући у стваралачкој осами, стваралац не само да је несавремен, него вероватно никада није ни постојао.
Највећи генији с највеличанственијим надахнућем – радило се о Паскалу или Баху – чини се да су били и прецизни техничари, брижљиви творци, страствени радници (углавном поливалентни), како мануелни тако и интелектуални, занесени идејама, науком, религијом једнако као и изразом.
Што се епоха тиче (без обзира на оно
што су нас школе подучавале), изгледа
да је у њима владала извесна равнотежа
појединца и друштва, и то појединца који
посве природно изражава потребе друштва.
Тај израз је био „службеница” њихових мисли, открића, њихове вере. Слобода коју су осећали није поседовала ништа самовољно – она је заправо представљала потребу, дубоко слагање мисли и дела, а често и дубоки склад живота и акције.
Пјер Шафер (Википедија)
Што се епоха тиче (без обзира на оно што су нас школе подучавале), изгледа да је у њима владала извесна равнотежа појединца и друштва, и то појединца који посве природно изражава потребе друштва. Некако се чини да је барок био „најлибералнији”, те „политички најкоректнији”, судећи по „Историји приватног живота”, коју су за кућу СЕУИЛ приредили Жорж Диби и Филип Аријес.
Савремено доба
Можемо ли пронаћи у нашој ери сличну хармонију? С подједнаком тачношћу, могли бисмо да одговоримо и да је има и да је нема. Савремена уметност може се интерпретирати као израз највеће нелагодности, најгорих ужаса савременог друштва.
Из тога закључујемо да је најлуђе сликарство, музика која најјаче пара уши, литература најапсурдније врсте (која претендује да буде све само не ординарна), управо у складу с подсвешћу.
Ако се уметност уопште може назвати
слободном и несвесном, то је стога што
су мисли генерално махните а активности
безразложне, и што ни једне ни друге
нису у складу са инфраструктуром
(било личном, било социјалном).
Но то би имплицирало некакав „с висине” приступ филозофа који, маштајући о једној историји која би се препричавала поколењима, заправо промашују историју која се тиче нас. Реалност је, сва је прилика, посве другачија.
Ако се уметност уопште може назвати слободном и несвесном, то је стога што су мисли генерално махните а активности безразложне, и што ни једне ни друге нису у складу са инфраструктуром (било личном, било социјалном).
Права уметност је некада била функционална. Као Бахова музика, као Паскалове мисли, као што између Леонардовог нацрта машине и слике нема разлике ни у замисли ни у инспирацији; једном речју – нема разлике у аутору.
Одговор на потражњу
Но у нашој епохи у којој црквена музика није створена за молитву, у којој је литература врста за себе, а сликарство слепа авантура, ниједна структура више не допушта класичну дефиницију уметности (а ни уметника), било на индивидуалном, било колективном нивоу.
Илустрација (Википедија)
Тако јој не преостаје ништа друго доли да, како зна и уме, продужи своју егзистенцију у потпуности подређену конформизму. И све је очигледније да се уметност препушта апсорбовању, потпуном подавању, „кондиционирању да не буде одговорна ни за шта осим за властиту преживелост”, како је приметио Шефер још пре пола века.
На нивоу широких маса то се условљава економским кретњама које осигуравају место код публикума – уметност одговара, дакле, на потражњу не инспирацијом него уврштавањем у економски и савремен свет, као и било који други произвођач.
Музичар, сликар, литерат западног типа
најчешће је тотални „заробљеник milieu
de diffusion” (како га је визионарски
дефинисао Пјер Шефер) – заправо медија
и емитера, средине која му не осигурава
процену дела, већ могућност комуникације
и социјалног признања.
С друге стране се друштвена пресија над њом врши не више на нивоу маса, већ као групна пресија. Тога има у свим владавинама, ако се изузме чињеница да групне пресије могу фаворизовати посве опречне врсте конформизма.
Kо диктира трендове?
Музичар, сликар, литерат западног типа најчешће је тотални „заробљеник milieu de diffusion” (како га је визионарски дефинисао Пјер Шефер) – заправо медија и емитера, средине која му не осигурава процену дела, већ могућност комуникације и социјалног признања. „Без те средине која врши притисак путем аудио-визуелних средстава не би било концерата, штампе нити (интер)националне дифузије”, сматра Шефер.
Уопште се више не ради о публици, већ само о неколицини ликова: менаџера, приватних мецена, функционера и власника медијских компанија, неких апаратчика тренутно владајуће странке и (самим тим) министарства, те неколико патентираних „критичара” од чије рецензије зависи успех или пропаст неког дела, будући да је публика стекла навику да реагује теледириговано.
Снобизам „елита”, на такав начин усиљен, ни по чему се не разликује од оног у соцреализму, којем се вазда подсмевамо.
Остаје, међутим, нешто што постулати ниједне епохе (засад) не успеше ни да подстакну, а ни да обесхрабре: онај унутарњи замајац који ствара правог уметника, његова дисциплинованост и усмерење према једном дубоком и коначном реду и складу, никад досегнутом а вечно траженом.
Речју, покрет који уметника и публику зближава (без обзира на то да ли у питању маса или појединац), невезано за промоције, маркетинг или било коју другу врсту сугестије.
(Извор РТС)
