Астрономи открили највећу црну рупу у познатом свемиру, чак 50 пута крупнију од матичне галаксије.
Мрежа од 36 повезаних радијских антена које чине супертелескоп направила је велико откриће у нашем космичком суседству. Астрономи са Универзитета Западни Сиднеј уочили су једну од највећих црних рупа на у познатом свемиру. Простирући се више од милион светлосних година с једног краја на други, млаз се удаљава од те огромне црне рупе са огромном енергијом и готово брзином светлости.
Удаљена само 93 милиона светлосних година, галаксија NGC2663 налази се у нашем суседству, космички гледано наравно. Другачије речено, да је наша галаксија кућа, NGC2663 би била отприлике у предграђу града у којем живимо. Гледајући светлост њених звезда обичним телескопом, видимо познати облик типичне елиптичне галаксије, са отприлике десет пута више звезда од нашег Млечног пута. То је, иначе, уобичајен поглед у свемир, све док научници нису уприличили посматрање NGC2663 са CSIRO-овим ASKAP-ом (Australian Square Kilometre Array Pathfinder) у Западној Аустралији, мрежом од 36 повезаних радио-антена које чине један супер телескоп.
Радио-таласи ASKAP-а ухватили су млаз материје који је из галаксије избацила средишња црна рупа. Ова моћна струја материјала је око 50 пута већа од саме дотичне галаксије која би, кад бисмо је голим оком могли видети на ноћном небу, била већа од Месеца. Иако су астрономи и раније проналазили такве млазеве, огромна величина овог новооткривеног (више од милион светлосних година у пречнику) и релативна близина NGC2663 чине те млазеве једнима од највећих познатих на небу.
Шта су астрономи, заправо, видели када је ASKAP изблиза завирио у тај извангалактички млаз? „Наше проучавање еволуционе карте свемира (EMU) види доказе да се материја између галаксија гура натраг на стране млаза. Овај процес је аналоган учинку који се опажа у млазним моторима. Док испусни гас експлодира кроз атмосферу, гура га околни притисак са стране. То узрокује ширење и скупљање млаза, пулсирајући док путујe”, објашњавају за The Conversation аутори студије прихваћене за објављивање у часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society.
Ти пулсеви или правилне светле тачке у млазу познати су као „шок дијаманти” због својег облика. Kако се ток млаза сабија, он светли јаче, пишу аутори студије, предвођени Велибором Веловићем са Универзитета Западни Сиднеј. Такви „шок дијаманти” виђени су и у мањим космичким млазницама величине галаксије. „Видели смо како млазрви ударају у густе облаке гаса, освјетљавајући их док су се пробијали. Али сужење млазева са стране је суптилнији учинак, што га чини тежим за посматрање. Међутим, до NGC2663 нисмо опазили овај учинак у тако огромним размерама”, поручују аутори студије. „Ти млазеви утичу на то како се гас формира у галаксије и како се свемир развија. Узбудљиво је видети такву непосредну илустрацију ове интеракције.”
(Зимо)
