Kада би ванземаљци тако посматрали Земљу, да ли би знали да ми постојимо?
Упркос деценијама ослушкивања радио-сигнала и трагања за знацима да би други светови могли бити барем приближно настањиви, исход је засад мршав. Иако су астрономи идентификовали неколико могућих места у свемиру на којима би живот могао постојати, а и необичне сигнале, још нема конкретних доказа да ванземаљци постоје. Што ако постоје и гледали су ка нама? Да ли би знали има ли живота на Земљи?
То је питање с којим су се научници морали ухватити укоштац последњих година. До сада су пронашли више од 5.500 планета који круже око других звезда у нашој галаксији, а назива се егзопланетама. Али таква посматрања су тек у повоју – милијарде светова је, вероватно, раштркано широм Млечног пута. На некима су почела трагања за хемијским траговима у атмосфери који би могли указивати на биолошку активност, чак и за технопотписима што емитују интелигентни облици живота – радио-сигналима, намерно или случајно одаслатим у нашем смеру, пише BBC.
Земља већ отприлике једно столеће несрамежљиво одашиље властиту присутност у галаксији. Најзначајније раздобље било је од 1900. до Другог светског рата, каже Хауард Исаксон, астроном са Kалифорнијског универзитета Беркли у САД, када су земаљски радио преноси били јачи: „Требало је да буду снажнији јер радио који су људи слушали није имао тако осетљиве премнике”. Данас се наставља слање радио-сигнала, али на мање препознатљив начин. „Радио-станице не желе да емитују у свемир. То чине на Земљи”, додаје Томас Бити, астроном са Универзитета Висконсин. Други савременији облици комуникације, попут сигнала мобилних телефона, вероватно се неће моћи открити.
Ако смо жељни првог контакта, могли бисмо учинити више да бисмо били примећени. До сада је било само неколико покушаја.
Али нису сви наши сигнали тако слаби. Широм Сунчевог система има више свемирских летелица које истражују Марс, Јупитер, чак и подручја ван тога. Најудаљенија је Насина летелица Voyager 1, удаљена је 24 милијарде километара од Земље, а за комуникацију с њом потребна је моћна мрежа антена позната као Deep Space Network. У априлу је Исаксон израчунао да ли неки од тих преноса, до 20 киловата, могли допрети до других звијезда док пролазе изнад удаљене летелице и настављају своје путовање у свемир. Пронашао је четири оближње звезде и сви попратне планете би већ примиле емитовање. Више од 1.000 звезда вероватно ће чути сигнале до 2300. године.
До 2031. најближе звезде имале би довољно времена да приме сигнале и пошаљу своју поруку, што би можда била занимљива мета за будуће студије. Шта ако су ванземаљски астрономи били преданији? Можда су посматрали нашу планету пре примања таквих сигнала. Ако могу видети како наша планета пролази испред Сунца, што је познато као транзит, могли би видети сунчеву светлост која пролази кроз нашу атмосферу и издвојити различите гасове. Џеклин Фахерти, астрофизичарка у Америчком природњачком музеју, открила је 2021. да постоји готово 2.000 звезда унутар 300 светлосних година од Земље које би потенцијално могле видети такав транзит.
Најбољи показатељ живота на Земљи из таквих осматрања могли би бити кисеоник, азот и водена пара, објашњава Пол Ример, астрохемичар са Универзитета Кембриџ у Великој Британији, што би био показатељ стабилног течног океана. Азот-диоксид би, такође, могао пружити неке назнаке да је наша планета био инхибирана интелигентним обликом живота. Овај гас је у основи нузпродукат изгарања, истиче Ектор Сокас-Наваро, астрофизичар у Институту за астрофизику Kанарских острва у Шпанији: „Тако би могли закључити да овде нешто спаљујемо”. Међутим, један од најочигледнијих технопотписа са Земље можда уопште нису наши атмосферски загађивачи или радио-сигнали, већ градска свјетла.
Томас Бити је израчунао да би се натријум, који одашиље таква светла, могао открити у атмосфери планета: „Има врло оштре спектралне карактеристике, то се не може добити природним процесом”. Земља у својем садашњем облику вероватно није довољно урбанизована да би се могла детектовати на такав начин, барем унутар параметара наших властитих телескопа. Мање од један посто површине покривено је градовима. Далеко је од тога да буде екуменополис – град који се простире на целој планети, сличан фиктивном свету Корасканта у филмском серијалу „Ратови звезда”. Међутим, ако се развитак настави садашњим темпом, до 2150. урбанизација би могла нарасти 10 пута у односу на садашњу, а планета бу тада могли засјати попут светионика.
Међутим, ванземаљске цивилизације с напреднијим телескопима можда су нас већ могле уочити. „Потпуно је могуће да постоје ванземаљски астрономи који су направили свемирски телескоп од 100 метара који би нас могао видети управо сада”, упозорава Бити. Све то отвара питање желимо ли, доиста, бити толико уочљиви. Додаје он и наставља: „У филмовима нас ванземаљци увек нападају.”
У стварности, научници су жељни обзнанити наше присуство, повремено чак шаљући сврховите поруке у свемир – попут познатог јаког радио-сигнала са једноставном сликом о човечанству коју је послао сада непостојећи радио–телескоп Аресибо у Порторику 1974. године. Ако смо жељни првог контакта, могли бисмо учинити више да бисмо били примећени. До сада је било само неколико покушаја. „Да је само до мене, разгласио бих наше постојање и надао се да ће неко одговорити”, закључује Пол Ример.
(Илустрација Shutterstock )
(Индекс)
