Kada bi vanzemaljci tako posmatrali Zemlju, da li bi znali da mi postojimo?
Uprkos decenijama osluškivanja radio-signala i traganja za znacima da bi drugi svetovi mogli biti barem približno nastanjivi, ishod je zasad mršav. Iako su astronomi identifikovali nekoliko mogućih mesta u svemiru na kojima bi život mogao postojati, a i neobične signale, još nema konkretnih dokaza da vanzemaljci postoje. Što ako postoje i gledali su ka nama? Da li bi znali ima li života na Zemlji?
To je pitanje s kojim su se naučnici morali uhvatiti ukoštac poslednjih godina. Do sada su pronašli više od 5.500 planeta koji kruže oko drugih zvezda u našoj galaksiji, a naziva se egzoplanetama. Ali takva posmatranja su tek u povoju – milijarde svetova je, verovatno, raštrkano širom Mlečnog puta.Na nekimasu počela traganja za hemijskim tragovima u atmosferi koji bi mogli ukazivati na biološku aktivnost, čak i za tehnopotpisima što emituju inteligentni oblici života – radio-signalima, namerno ili slučajno odaslatim u našem smeru, piše BBC.
Zemlja već otprilike jedno stoleće nesramežljivo odašilje vlastitu prisutnost u galaksiji. Najznačajnije razdoblje bilo je od 1900. do Drugog svetskog rata, kaže Hauard Isakson, astronom sa Kalifornijskog univerziteta Berkli u SAD, kada su zemaljski radio prenosi bili jači: „Trebalo je da budu snažniji jer radio koji su ljudi slušali nije imao tako osetljive premnike”.Danas se nastavlja slanje radio-signala, ali na manje prepoznatljiv način. „Radio-stanice ne žele da emituju u svemir. To čine na Zemlji”, dodaje Tomas Biti, astronom sa Univerziteta Viskonsin. Drugi savremeniji oblici komunikacije, poput signala mobilnih telefona, verovatno se neće moći otkriti.
Ako smo željni prvog kontakta, mogli bismo učiniti više da bismo bili primećeni. Do sada je bilo samo nekoliko pokušaja.
Ali nisu svi naši signali tako slabi. Širom Sunčevog sistema ima više svemirskih letelica koje istražuju Mars, Jupiter, čak i područja van toga. Najudaljenija je Nasina letelica Voyager 1, udaljena je 24 milijarde kilometara od Zemlje, a za komunikaciju s njom potrebna je moćna mreža antena poznata kao Deep Space Network. U aprilu je Isakson izračunao da li neki od tih prenosa, do 20 kilovata, mogli dopreti do drugih zvijezda dok prolaze iznad udaljene letelice i nastavljaju svoje putovanje u svemir. Pronašao je četiri obližnje zvezde i svi popratne planete bi već primile emitovanje. Više od 1.000 zvezda verovatno će čuti signale do 2300. godine.
Do 2031. najbliže zvezde imale bi dovoljno vremena da prime signale i pošalju svoju poruku, što bi možda bila zanimljiva meta za buduće studije. Šta ako su vanzemaljski astronomi bili predaniji? Možda su posmatrali našu planetu pre primanja takvih signala.Ako mogu videti kako naša planeta prolazi ispred Sunca, što je poznato kao tranzit, mogli bi videti sunčevu svetlost koja prolazi kroz našu atmosferu i izdvojiti različite gasove. Džeklin Faherti, astrofizičarka u Američkom prirodnjačkom muzeju, otkrila je 2021. da postoji gotovo 2.000 zvezda unutar 300 svetlosnih godina od Zemlje koje bi potencijalno mogle videti takav tranzit.
Najbolji pokazatelj života na Zemlji iz takvih osmatranja mogli bi biti kiseonik, azot i vodena para, objašnjava Pol Rimer, astrohemičar sa Univerziteta Kembridž u Velikoj Britaniji, što bi bio pokazatelj stabilnog tečnog okeana. Azot-dioksid bi, takođe, mogao pružiti neke naznake da je naša planeta bio inhibirana inteligentnim oblikom života.Ovaj gas je u osnovi nuzprodukat izgaranja, ističe Ektor Sokas-Navaro, astrofizičar u Institutu za astrofiziku Kanarskih ostrva u Španiji: „Tako bi mogli zaključiti da ovde nešto spaljujemo”. Međutim, jedan od najočiglednijih tehnopotpisa sa Zemlje možda uopšte nisu naši atmosferski zagađivači ili radio-signali, već gradska svjetla.
Tomas Biti je izračunao da bi se natrijum, koji odašilje takva svetla, mogao otkriti u atmosferi planeta: „Ima vrlo oštre spektralne karakteristike, to se ne može dobiti prirodnim procesom”. Zemlja u svojem sadašnjem obliku verovatno nije dovoljno urbanizovana da bi se mogla detektovati na takav način, barem unutar parametara naših vlastitih teleskopa.Manje od jedan posto površine pokriveno je gradovima. Daleko je od toga da bude ekumenopolis – grad koji se prostire na celoj planeti, sličan fiktivnom svetu Koraskanta u filmskom serijalu „Ratovi zvezda”. Međutim, ako se razvitak nastavi sadašnjim tempom, do 2150. urbanizacija bi mogla narasti 10 puta u odnosu na sadašnju, a planeta bu tada mogli zasjati poput svetionika.
Međutim, vanzemaljske civilizacije s naprednijim teleskopima možda su nas već mogle uočiti. „Potpuno je moguće da postoje vanzemaljski astronomi koji su napravili svemirski teleskop od 100 metara koji bi nas mogao videti upravo sada”, upozorava Biti.Sve to otvara pitanje želimo li, doista, biti toliko uočljivi. Dodaje on i nastavlja:„U filmovima nas vanzemaljci uvek napadaju.”
U stvarnosti, naučnici su željni obznaniti naše prisustvo, povremeno čak šaljući svrhovite poruke u svemir – poput poznatog jakog radio-signala sa jednostavnom slikom o čovečanstvu koju je poslao sada nepostojeći radio–teleskop Aresibo u Portoriku 1974. godine.Ako smo željni prvog kontakta, mogli bismo učiniti više da bismo bili primećeni. Do sada je bilo samo nekoliko pokušaja. „Da je samo do mene, razglasio bih naše postojanje i nadao se da će neko odgovoriti”, zaključuje Pol Rimer.
(Ilustracija Shutterstock )
(Indeks)
