Око оближње звезде круже две необичне планете, са атмосфером од паре, потенцијално се налази текућа вода под високим притиском или, чак, вода у другој фази која се јавља на високим притисцима, а назива се суперкритична течност.
Изгледа да две планете које круже око сићушне звезде удаљене од нас 218 светлосних година не наликују ни једној у нашем Сунчевом систему. Егзопланете Kеплер-138c и Kеплер-138d имају полупречник око 1,5 пута већи од Земљиног и, како се чини, састоје се од густе, запарене атмосфере и невероватно дубоких океана.
Одређивање од чега се састоје планете ван Сунчевог система или егзопланете обично захтева доста детективског рада. Веома су далеко и врло слабог сјаја у поређењу са светлошћу звезда око којих круже.
„Раније смо сматрали да су планете које су нешто веће од Земље заправо велике кугле од метала и камена, попут смањених верзија наше, и зато смо их назвали супер-Земље”, рекао је астроном Бјирн Беннеке са Универзитета Монтреал. „Међутим, изгледа да се ове две планете, Kеплер-138c и d, прилично разликују од тог концепта: велики део њихове целокупне запремине се, вероватно, састоји од воде. Ово је први пут да смо уочили планете за које можемо поуздано рећи да су својеврсни водени светови.” Kако се израчунава густоћа егзопланета?
Одређивање од чега се састоје планете ван Сунчевог система или егзопланете обично захтева доста детективског рада. Веома су далеко и врло слабог сјаја у поређењу са светлошћу звезда око којих круже. Врло је тешко добити непосредне слике; ако их сниме, не види се много детаља. Стога се састав обично одређује на темељу густоће, која се израчунава помоћу два параметра – опадања сјаја звезде приликом транзита планете и радијалне брзине звезде или такозваног колебања, пише Science Alert.
Kоличина светлости која се блокира за време транзита указује на величину егзопланете, а радијална брзина звезде на њену масу. Наиме, радијалну брзину индукује гравитациони учинак егзопланете на звезду, па се преко тога може одредити маса саме планете. А када имате величину и масу тела, можете израчунати његову густоћу. Гасовити светови, попут Јупитера, имаће релативно малу густоћу, а стеновито светови богати металима имаће већу. Са 5,5 грама у кубном центиметру, Земља је најгушћа планета у нашем Сунчевом систему; Сатурн има најмању густоћу – 0,69 грама у кубном центиметру.
Према моделу стручњака, више од 50 посто волумена ових егзопланета чини вода која се протеже до дубине од око 2.000 километара. Океани на Земљи, за поређење, имају просечну дубину од 3,7 километара.
Подаци о транзиту показују да Kеплер-138c и Kеплер-138d имају полупречнике који су 1,51 пута већи од Земљиног, а њихов гравитациони учинак да су два пута масивнији од наше планете. То значи да им густоћа износи око 3,6 грама у кубном центиметру; што је по густоћи између стеновитог и гасовитог света. Сличну густоћу има Јупитеров месец Европа (3 грама у кубном центиметру) за који се сматра да испод ледене коре скрива огроман океан.
„Замислите веће верзије Европе или Енкелада, месеца богатих водом који круже око Јупитера и Сатурна, али су много ближе њиховој звезди. Уместо ледене површине, Kеплер-138c и d окружује водена пара”, изјавила је Каролин Пиоле са Универзитета Монтреал. Према моделу стручњака, више од 50 посто волумена ових егзопланета чини вода која се протеже до дубине од око 2.000 километара. Океани на Земљи, за поређење, имају просечну дубину од 3,7 километара.
Kеплер-138c и Kеплер-138d много су ближе својој звезди од Земље, тако да су доста топлији. Један обиђе својег црвеног патуљка за 13, а други за 23 дана. То значи да океани и атмосфере на овим световима вероватно не наликују онима на нашој планети. Температура у атмосферама Kеплера-138c и Kеплера-138d је вероватно изнад тачке кључања воде, тако да се тамо, изгледа, налази јако густа атмосфера сачињена од паре. Испод такве атмосфере се потенцијално налази текућа вода под високим притиском или, чак, вода у другој фази која се јавља на високим притисцима, а назива се суперкритична течност. Истраживање насловљено Evidence for the volatile-rich composition of a 1.5-Earth-radius planet објављено је у часопису Nature Astronomy.
(Индекс)
