Потребне су нам инвестиције у зелене технологије будућности у рангу пројекта „Менхетн” (коришћење водоника, велики плутајући ветропаркови на мору). Kоначно, потребне су нам локалне мреже у власништву локалне заједнице изграђене на већ постојећим обновљивим изворима (соларне ћелије, турбине и батерије) у којима ће локална заједница бити власник, управник и корисник.
Др Јанис Варуфакис
Пропелери електричних турбина на планинском гребену који се види с мог прозора данас се окрећу необично брзо. Синоћна олуја је прошла, али ветар је још снажан, што у мрежу уноси додатне киловате електричне енергије практично без додатног улагања (или маргиналног трошка, рекли би економисти). Међутим, људи који у садашњој кризи већ једва састављају крај с крајем мораће те киловате да плате по истој цени као да су произведени сагоревањем најскупљег течног гаса допремљеног из Тексаса. Тај апсурд, који није ограничен само на Грчку и Европу, више се не може толерисати.
Апсурд проистиче из заблуде да државе могу успешно управљати симулацијом компетитивног и ефикасног тржишта електричне енергије какву сада имамо. Пошто до наших домова и предузећа обично долази само један електрични кабл, препуштање регулације трговине енергијом искључиво законима тржишта произвело би савршени монопол – што је исход који нико не жели. Али државе су поверовале да својим политикама могу симулирати функционисање компетитивног тржишта и тако заменити јавне компаније које су некада производиле и дистрибуирале енергију. А то је заблуда.
Енергетски сектор у Европској унији одлична је илустрација последица примене тржишног фундаментализма на организацију електричних мрежа широм света. Европска унија је обавезала чланице да електродистрибутивну мрежу одвоје од погона за производњу електричне енергије. Затим их је обавезала да електране приватизују и предају на управљање компанијама која ће у тржишној утакмици нудити електричну енергију новој компанији која је сада постала власник електродистрибутивне мреже. Та компанија ће, с друге стране, своје инсталације нудити у закуп компанијама које електричну енергију купују на велико од произвођача и у тржишној утакмицу се надмећу за уговоре о испоруци домаћинствима и предузећима.
Очекивало се да ће конкуренција између произвођача држати под контролом велепродајну цену, док ће конкуренција између малопродајних компанија осигурати ниску цену и висок квалитет услуге за крајње потрошаче. Авај, ништа од тога не функционише ни у теорији, а камоли у пракси.
Такав покушај симулације тржишта оптерећују два контрадикторна захтева: с једне стране треба осигурати да мрежа у сваком тренутку располаже неопходним минимумом енергије; с друге стране, инвестиције у енергетски сектор треба некако усмерити у зелену енергију. Решење које су предложили тржишни фундаменталисти почива на два стуба: то су ново тржиште квота за емисије штетних гасова и формирање цене укључивањем маргиналног трошка, што значи да би велепродајна цена сваког киловата морала одговарати цени најскупљег произведеног киловата.
Тржиште квота требало је да мотивише произвођаче да пређу на горива која мање загађују околину. За разлику од фиксног износа пореза, цена емитовања једне тоне угљен диоксида зависи од понуде и тражње на тржишту квота. У теорији, што би индустрија више користила непожељна горива, као што је лигнит, то би тражња за квотама била већа, па би цена расла и тако подстицала прелазак на природни гас и временом на обновљиве изворе енергије.
Укључивање маргиналног трошка у цену требало је да осигура минимални ниво снабдевања у сваком тренутку. Тако би се спречило да произвођачи са ниском ценом производње угрозе произвођаче са већим трошковима. Тако утврђена цена обезбеђује произвођачима са ниским ценама производње довољно профита и мотива за прелазак на јефтиније изворе енергије, оне који производе мање загађења.
Да бисмо схватили шта су законодавци желели да постигну, узећемо као пример једну хидроелектрану и једну термоелектрану. Фиксни трошак изградње хидроелектране је огроман, али маргинални трошак је раван нули: када вода покрене турбине, сваки следећи произведени киловат не захтева никакав додатни трошак по произведеном киловату. С друге стране, термоелектрана која користи лигнит јефтинија је за изградњу, али маргинални трошак је већи и директно зависи од фиксне цене лигнита потребног за производњу једног киловата.
Везивањем цене киловата произведеног у хидроелектрани за маргинални трошак киловата произведеног коришћењем лигнита Европска унија је желела да компаније које граде хидроелектране додатно награди високим профитима. То је требало да подстакне инвестиције у додатне капацитете за производњу енергије из обновљивих извора, или су се бар законодавци томе надали. С друге стране, профити термоелектрана су знатно мањи и настављају да опадају због маргиналног трошка и растућих цена квота.
Али стварност не мари за теорију. Са раскидањем глобалних ланаца снабдевања током пандемије, цена природног гаса је почела да расте још пре напада Русије на Украјину. Показало се да лигнит, као гориво које производи највише загађења, ипак није најскупљи, што је подстакло нове дугорочне инвестиције у фосилна горива и инфраструктуру за течни гас. С друге стране, формирање цене укључивањем маргиналног трошка омогућило је енергетским компанијама да извуку много више новца од крајњих потрошача, бесних због чињенице да плаћају цену која је заправо виша од просечне цене производње електричне енергије. Очекивано, пошто од пропелера који им се врте изнад глава и кваре им поглед нису видели никакву корист – било за себе или за животну средину – потрошачи су се окренули против ветропаркова.
Раст цене природног гаса разоткрио је све ендемске проблеме који се јављају када се покушај симулације тржишта примени на природни монопол. Све смо видели: Kако произвођачи с лакоћом договарају и намештају велепродајне цене. Kако опсценост њихових профита, нарочито оних од енергије из обновљивих извора, окреће јавност против зелене транзиције. Kако режим симулираног тржишта онемогућује заједничке набавке које би умањиле енергетске трошкове сиромашних земаља. Kако се малопродајно тржиште претвара у казино у коме се енергетске компаније кладе на будуће цене енергије, извлачећи профит када им иде добро и ослањајући се на државну помоћ када опкладу изгубе.
Време је да одустанемо од ове симулације. Уместо тога, потребне су нам јавне енергетске мреже у којима ће цена енергије одговарати просечном трошку производње уз извесну добит. Потребно нам је опорезивање емисија угљеника, уз коришћење прилива да се помогне најсиромашнијима. Потребне су нам инвестиције у зелене технологије будућности у рангу пројекта „Менхетн” (коришћење водоника, велики плутајући ветропаркови на мору). Kоначно, потребне су нам локалне мреже у власништву локалне заједнице изграђене на већ постојећим обновљивим изворима (соларне ћелије, турбине и батерије) у којима ће локална заједница бити власник, управник и корисник.
(Пешчаник)
