Девет људских врста шетало је Земљом пре 300.000 година. Сада постоји само једна, пише портал „Сајенс алерт”.
Неандерталци су били ловци у хладним степама Европе. Сродни денисовци настањивали су Азију, док је примитивнији Homo erectus живео у Индонезији, а Homo rodesiensis у Централној Африци. Поред њих је живело неколико врста с малим мозговима: Homo naledi у Јужној Африци, Homo luconensis на Филипинима, Homo floresiensis (хобит) у Индонезији и мистериозни људи из Црвенојелење пећине у Кини.
Пре 10.000 година сви су нестали. Нестанак ових врста личи на масовно изумирање. Али нема очигледне катастрофе у животној средини – вулканске ерупције, климатске промене, удар астероида – која је до тога довела.
Уместо тога, време изумирања указује да су они нестали ширењем нове врсте, која се развијала пре 260.000-350.000 година у Јужној Африци: хомосапијенса. Ширење модерних људи из Африке проузроковало је шесто масовно изумирање, догађај већи од нестанка сисара леденог доба и уништавања прашума цивилизацијом данас. Али да ли су други људи били прве жртве?
Хобит (TheVendor101)
Ми смо јединствено опасна врста. Ловили смо мамуте, лењивце и друге животиње до истребљења. Уништили смо равнице и шуме, модификујући преко половине копнене површине планете. Изменили смо климу планете.
Попут употребе језика или алата, способност и тежња да се учествује у геноциду је, вероватно, инстинктивни део људске природе. Мало је разлога због којих можемо помислити да су рани Homo sapiensi били мање насилни, мање нетолерантни – мање људски.
Али најопаснији смо за другу људску популацију, јер се такмичимо за ресурсе и земљу. Историја је пуна примера људи који ратују, премештају и уништавају друге групе људи преко територије, од Римског уништавања Картагине, до америчког освајања данашње територије и британске колонизације Аустралије. Недавно је било и геноцида и етничког чишћења у Руанди, Ираку, Дарфуру и Мијанмару…
Попут употребе језика или алата, способност и тежња да се учествује у геноциду је, вероватно, инстинктивни део људске природе. Мало је разлога због којих можемо помислити да су рани Homo sapiensi били мање насилни, мање нетолерантни – мање људски. Оптимисти су ране ловце-сакупљаче карактерисали као мирне, племените дивљаке и тврдили да наша култура, а не наша природа, ствара насиље. Али теренске студије, историјски извештаји и археологија показују да је рат у примитивним културама био интензиван и смртоносан.
Неандерталац (Википедија)
Неолитско оружје попут тољаге, копља, секире и лука у комбинацији са герилским тактикама попут налета и заседа било је погубно. Насиље је било најчешћи узрок смрти међу мушкарцима у тим друштвима.
Мало је вероватно да су друге људске врсте биле много мирније. Постојање кооперативног насиља код мушких шимпанзи указује да је рат претходио еволуцији људи. Неандерталски скелети приказују обрасце повреда које су у складу са ратовањем. Али софистицирано оружје вероватно је дало Homo sapiensu војну предност. Сложени алати и култивација такође су нам помогли да ефикасно узгајамо шири спектар животиња и биљака, хранимо већа племена и дајемо нашој врсти стратешку предност у броју.
Пећинске слике, резбарије и музички инструменти наговештавају нешто далеко опасније: софистицирани капацитет за апстрактну мисао и комуникацију. Способност за сарадњу, планирање, стратегије, манипулисање и обмањивање можда су били наше крајње оружје. У Европи, једином месту са релативно потпуним археолошким записима, фосили показују да су у року од неколико хиљада година од нашег доласка неандерталци нестали. Трагови неандерталске ДНК код неких Евроазијаца доказују да их нисмо заменили након што су изумрли. Упознали смо се и неко време се дружили.
Иначе, ДНК говори о другим сусретима са архаичним људима. Источноазијске, полинезијске и аустралијске групе имају ДНК из денисованаца. ДНК друге врсте, вероватно хомо еректус, јавља се код многих азијских људи. Афрички геноми показују трагове ДНК још једне архаичне врсте. Чињеница да смо сарађивали са тим другим врстама доказује да су оне нестале тек након што су нас среле.
Рат је постао контрола раста становништва, можда најважнија. Наше уклањање других врста вероватно није био планирани, координисани напор какав су практиковале цивилизације. Крајњи резултат, међутим, био је једнако коначан. Напад за нападом, заседа за заседом, долина по долина, модерни људи су уништили своје непријатеље и узели њихову земљу.
Али зашто би наши преци избрисали своје рођаке, проузрокујући масовно изумирање – или, можда тачније, масовни геноцид? Одговор лежи у расту становништва. Људи се размножавају експоненцијално, као и све врсте. Историјски, дуплирали смо популацију сваких 25 година. И кад су људи постали кооперативни ловци, нисмо имали предаторе. Без предатора који контролишу наш број, и уз мало планирања породице, популација је расла и користила расположиве ресурсе.
Даљи раст или несташица хране проузрокована сушом, оштрим зимама или обилатост приноса неминовно би довели племена у сукоб око хране и територије. Рат је постао контрола раста становништва, можда најважнија. Наше уклањање других врста вероватно није био планирани, координисани напор какав су практиковале цивилизације. Крајњи резултат, међутим, био је једнако коначан. Напад за нападом, заседа за заседом, долина по долина, модерни људи су уништили своје непријатеље и узели њихову земљу.
Ипак, изумирање неандерталаца трајало је дуго – хиљадама година. То је делом због тога што је раним Homo sapiensima недостајало предности коју су имали у каснијим освајањима цивилизација: бројчана предност и епидемије болести попут богиња, грипа и оспица, које су опустошиле њихове противнике. Али иако су неандерталци изгубили рат, да би издржали тако дуго морали су да се боре и победе у многим биткама против нас, што сугерише ниво интелигенције сличан нашем.
(Извор Спутњик)
