ЗАБАГОВАНО ШКОЛОВАЊЕ

Ђа­ци из Ср­би­је по­но­во су по­ка­за­ли ло­ше ре­зул­та­те на ПИ­СА те­сто­ви­ма. Сва­ка­ко се не ра­ди о то­ме да ова де­ца ни­су ин­те­ли­гент­на. Не бих ре­као ни да ни­су вред­на, ма­да се по­не­ко мо­жда неће сло­жи­ти са мном. Али ов­де и није реч о вред­но­ћи. Про­блем је у школском си­сте­му.

 Проф. др Бранко Ракић

Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, на Прав­ном факул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду у ходни­ку сре­тох свог мла­ђег ко­ле­гу, но­во­и­за­бра­ног до­цен­та на пред­ме­ту Поро­дич­но пра­во. Вра­ћао се с јед­ног од пр­вих сво­јих ис­пи­та и но­сио је испит­ни за­пи­сник. По­гле­дам у записник, а та­мо од око 25 иза­шлих сту­де­на­та, са­мо њих пет-шест положило. Ре­кох му: „Да ни­си престрог?” Он од­го­во­ри: „Знам да тако из­гле­да, али за­и­ста ја­ко сла­бо зна­ју. Ево, при­ме­ра ра­ди, пи­там јед­ну сту­дент­ки­њу пред ко­јим се др­жав­ним ор­га­ном за­кљу­чу­је брак, а она каже пред су­дом. И на мо­је ин­си­сти­ра­ње да ма­ло раз­ми­сли, ни­је про­ме­ни­ла одговор. Ка­ко да је пу­стим?” Сло­жих се да је то од­го­вор за па­да­ње, по­себ­но ако је, ка­ко ре­че, по­ку­шао да код ње ублажи по­сле­ди­це тре­ме.

Ме­ђу­тим, ни­сам мо­гао да гла­сно и њему и са­мом се­би не по­ста­вим следеће пи­та­ње: „А да ли ти ми­слиш да она за­и­ста не зна пред ко­јим се орга­ном закљу­чу­је брак? Има двадесетак го­ди­на, мо­гла би ре­ци­мо да ре­ши да се уда. Да ли би оти­шла у суд да за­ка­же вен­ча­ње или би непогрешиво оти­шла у општи­ну код ма­ти­ча­ра?” Сло­жи­смо се око то­га да би си­гур­но оти­шла код мати­ча­ра. И сло­жи­смо се око то­га да је у жи­во­ту си­гур­но бар де­сет пу­та би­ла на нечијим вен­ча­њи­ма и да сва­ка­ко ни­је ишла у суд. И да ни­је мо­гу­ће да то не зна. Али о че­му се ра­ди? Знам о че­му, јер го­ди­на­ма ра­дим са сту­ден­ти­ма.

У уџ­бе­ни­ку из би­о­ло­ги­је је би­ла лекци­ја о то­ме ка­ко ра­сте др­во, с речени­цом ко­ја гла­си: „Па­рен­хим­ске жи­ве ће­ли­је, из­над кси­ле­ма и ис­под фло­е­ма, по­ста­ју се­кун­дар­но меристемске и гра­де та­ла­саст пр­стен ме­ри­сте­ма на­зван кам­би­јум”

 Кад јој је он на ис­пи­ту по­ста­вио питање, она је кре­ну­ла да се при­се­ћа, она­ко ка­ко ју је школ­ски си­стем од првог раз­ре­да основ­не шко­ле учио да чи­ни, да ли то што је пи­та­на пи­ше на вр­ху ле­ве или дну де­сне стра­не или не­где између, да ли је под­ву­кла тан­ко или де­бе­ло, пла­вом или цр­ве­ном оловком итд. И по­што ни­је мо­гла да се се­ти, пре­ба­ци­ла се на дру­гу ствар ко­ја пи­ше у књи­зи, а то је да се бра­ко­ви раз­во­де и по­ни­шта­ва­ју пред су­дом, и луп­ну­ла је да се брак за­кљу­чу­је пред су­дом. Од­го­во­ри­ла је по­гре­шно на пита­ње на ко­је из жи­во­та зна здравора­зум­ски од­го­вор. Јер уче­на је да је шко­ла јед­но, а живот и здрав разум дру­го и да се то не ме­ша.

Ова­квих епи­зо­да има пу­но и из мо­је прак­се и из прак­се мо­јих ко­ле­га. Ка­жу да је је­дан од за­да­та­ка школ­ског систе­ма да под­сти­че кри­тич­ко размишља­ње. Наш школ­ски си­стем, у ко­ме је глав­ни зах­тев од ђа­ка и студена­та да меморишу гра­ди­во и репро­ду­ку­ју ме­мо­ри­са­но, не да не подсти­че кри­тич­ко раз­ми­шља­ње, не­го не под­сти­че ни­ка­кво раз­ми­шља­ње. Шта­ви­ше, он у значајној ме­ри су­зби­ја раз­ми­шља­ње, чак и оно најелементарни­је, здраворазум­ско. Шко­ла учи ђа­ке (а ка­сни­је и сту­ден­те), да они мо­ра­ју да науче да по­но­ве оно што им је за­да­то и то на на­чин ка­ко је на­пи­са­но у из­во­ру из ко­га уче. Ни­ко то не тра­жи баш све­сно и ди­рект­но, али „бу­ба­лач­ки” захтеви ка то­ме во­де. И де­ца за­и­ста вре­ме­ном из­гра­де тај од­нос: кад су школске/фа­кул­тет­ске ства­ри у пи­та­њу, ту се ме­мо­ри­ше, кад је сва­ко­днев­ни жи­вот у пи­та­њу, е ту мо­же и да се раз­ми­шља. И тек ка­да бив­ши ђак или бивши студент до­ђе у си­ту­а­ци­ју да уче­но то­ком обра­зо­ва­ња при­ме­ни у животу наста­је про­блем.

Мо­ји бив­ши сту­ден­ти, ко­ји су се запосли­ли, ре­дов­но ми се жа­ле на то. Он­да је нео­п­хо­дан пе­ри­од од не­ко­ли­ко го­ди­на уче­ња прак­тич­не при­ме­не онога што су учи­ли/сту­ди­ра­ли и „декон­та­ми­на­ци­је” од штет­ног деј­ства школ­ског система ко­је чи­ни да „забагу­ју” чим тре­ба да укљу­че мо­зак на функ­ци­ју „размишљај”. Штет­не по­сле­ди­це су број­не. По­ред по­ти­ски­ва­ња при­род­них спо­соб­но­сти де­це да ко­ри­сте сво­ју ин­те­ли­ген­ци­ју на по­же­љан на­чин, при чему је срећ­на окол­ност да ин­те­ли­ген­ци­ју не мо­же­те уни­шти­ти или ума­њи­ти, па је опоравак мо­гућ, на­ве­де­ни на­чин учења је ужа­сно му­чан за ђа­ке и студен­те и то бес­по­треб­но и ште­тан и за њи­хо­во здра­вље. Ту је и пе­ри­од „декон­та­ми­на­ци­је” тј. уче­ња бив­шег ђака/сту­ден­та, на­кон за­по­сле­ња, да у прак­си оба­вља оно што му је професија, што ве­о­ма мно­го ко­шта. Јер ра­ди се о пе­ри­о­ду од не­ко­ли­ко годи­на пра­вље­ња функ­ци­о­нал­но употре­бљи­вог стручња­ка. Про­блем ова­квог школ­ства, уз про­блем „београди­за­ци­је” Ср­би­је, тј. пражњења – од­ла­ска ста­нов­ни­штва из чи­та­вих обла­сти у уну­тра­шњо­сти, пред­ста­вља је­дан од два нај­те­жа и на дуг рок нај­по­губ­ни­ја про­бле­ма с којима се на­ше дру­штво су­о­ча­ва.

На кра­ју, се­тих се још јед­не епи­зо­де из жи­во­та. Ка­да сам био у пр­вом раз­ре­ду гим­на­зи­је, у уџ­бе­ни­ку из би­о­ло­ги­је је би­ла лек­ци­ја о то­ме ка­ко ра­сте др­во, с ре­че­ни­цом ко­ја гла­си: „Па­рен­хим­ске жи­ве ће­ли­је, из­над кси­ле­ма и ис­под фло­е­ма, по­ста­ју се­кун­дар­но меристемске и гра­де та­ла­саст пр­стен ме­ри­сте­ма на­зван кам­би­јум”. У стра­ху да ће ме про­фе­сор пи­та­ти баш то, а пошто ни тада, као ни са­да, ни­сам разу­мео ни це­ли­ну те ре­че­ни­це ни­ти ве­ћи­ну употребље­них ре­чи по­на­о­соб, сед­нем и на­у­чим ре­че­ни­цу на­па­мет. И ни­је ме пи­тао. А та ре­че­ни­ца ми већ де­це­ни­ја­ма оптере­ћу­је мо­зак, за­у­зи­ма­ју­ћи ми део ме­мо­ри­је. Јед­но вре­ме сам се на­дао да ћу за­хва­љу­ју­ћи њој не­кад не­где мо­ћи да ис­пад­нем па­ме­тан у дру­штву. Ипак, јед­на ко­рист од те ре­че­ни­це: отка­ко сам ја по­стао про­свет­ни рад­ник, живим у па­нич­ном стра­ху да ја пре­ма сво­јим сту­ден­ти­ма не бу­дем та­кав теро­ри­ста ка­кав је био аутор тог уџбени­ка из би­о­ло­ги­је пре­ма ме­ни. И тру­дим се. Не знам да ли успе­вам.

(Извор Политика)