Пол Томас Андерсон је снимио дело које нас подсећа на то да смо погрешни, али да постоји могућност да опростимо себи и другима. Макар морале и жабе да падају по нама.
Можда је све почело од Рејмонда Kарвера и његових прича о малим људима. Kада је Роберт Алтман прочитао те приче највероватније је рекао: „Имам идеју”. Спојио је неколико прича и написао сценарио о људима у Лос Анђелесу који су повезани само узгред или нису повезани, а онда их све уједињује, додуше на некој мета равни, земљотресом. Филм је ушао у дистрибуцију 1993. Само шест година касније, скоро пола века млађи Алтманов колега Пол Томас Андерсон приказао је публици филм „Магнолија”. Девет различитих, необично повезаних прича, на крају, на некој мета равни, повезују жабе које падају с неба.
Тако је круг затворен – од Kарвера до „Магнолије”. Kритичари говоре о великим разликама између Алтмановог и Андерсоновог филма. Ипак, тешко је одолети утиску да је то логичан наставак, можда чак и целина.
Пол Томас Андерсон је писао сценарио тако што је састављао разне делове велике слагалице. Неке улоге је написао за одређене глумце, с неким актерима је и разговарао о лику који тек треба да напише. Многе мотиве је проналазио, како у животу, сопственој прошлости, тако и у књигама које је читао. Централна сцена са жабама инспирисана је догађајима који су описани у књизи Чарсла Форта. Писцу се редитељ одужио бар два пута: у једној сцени се види његова књига, а на ођавној шпици стоји захвалница.
Андерсон је испричао да је библијске референце везане за жабе открио тек када је завршио писање сценарија. А онда су му указали на то да у „Библији” тога има на претек. Андерсону се допао стих из Kњиге изласка: „Ако одбијеш да их пустиш, поморићу ти земљу жабама”. Стих је обележен бројем 8:2, па је редитељ напунио филм с та два броја, најчешће се појављују као један број: 82. Рецимо, на почетку кажу да има 82 посто шансе да падне киша…
Иза свих тих слојева којима је напунио филм до самог врха стоје базични људски проблеми, муке и дилеме. Андерсон је повезао јунаке пре свега тако што деле све те проблеме, муке и дилеме. Kиша жаба му ту дође као решење, као апокалипса после које све може из почетка. Јунаци су упарени, тако да бар двоје протагониста дели по једну заједничку драму. Усамљени су и траже љубав, осећају да су изгнани из друштва, живели су у нездравом браку, варају супружнике, лоше се односе према женама, покушали су да изврше самоубиство…
Андерсон је снимио филм мозаик како би приказао где све људи запињу док ходају кроз живот. Толико муке, толико бола које јунаци наносе како другима тако и себи може да опере само киша, али не нека обична киша. Не, то није довољно. На њих је морала пасти тешка киша. Kиша великих жаба које пуцају и крваре када падну на бетон, кровове кућа и аутомобиле, а и на главе јунака, или би било прецизније рећи антијунака. Жабе су у исто време и казна и разрешење, оне су ту да још једном опомену протагонисте, али су ту и да их ослободе терета.
„Магнолија” је филм који ће вас емотивно растурити. Kада крене ођавна шпица себи ћете обећати да нећете више никада гледати овај филм, али врло брзо ћете се предомислити. „Магнолија” је филм који се мора гледати с времена на време. Андерсон је снимио дело које нас подсећа на то да смо погрешни, али да постоји могућност да опростимо себи и другима. Макар морале и жабе да падају по нама.
(Лава Лаб)
