Алузија или не, али увек постоји могућност да нам је храбри Рамон отворио душу и признао оно што више није могао или није желео да скрива. И на самој слици се лепо види да је он вижљастом Переу увек био надохват руке. Али слика „Тандем” није једина у овој причи која ће вас натерати да се замислите откуда толике сличности на различитим крајевима света. Можемо ли их назвати мистеријама?
Миодраг Иванишевић
Да би се лакше разумеле најчешће помињане велике мистерије, поделићемо их у групе у којима се налазе, мање-више слични примери. Ако у неки од интернет претраживача упишете речи: мистерије, велике мистерије, светске мистерије, или мистерије света, отвориће вам се невероватно велики број поставки и презентација скоро истог садржаја. Убрзо ћете приметити да се често поистовећују појмови мистично и мистериозно…
Па, да ли је мистично исто што и мистериозно? Ни случајно, постоји јасна разлика, али заједничко им је то да се ни једно ни друго не може доказати рационалним поступцима. Основна подела је, код већине, малтене идентична:
– МИСТИЧНА И МИСТЕРИОЗНА МЕСТА
– „ЧУДНИ” ПРЕДМЕТИ
– ДРЕВНИ ЗАПИСИ (мистични и мистериозни)
– НЕОБЈАШЊИВЕ ПОЈАВЕ или НАУЧНЕ МИСТЕРИЈЕ.
Али, ми ћемо увести још једну групу и једноставно је назвати НЕВЕРОВАТНЕ СЛИЧНОСТИ И ПОДУДАРНОСТИ, с којима се свакодневно сусрећемо, а нису нам баш најјасније. Да бисмо могли разговарати о чудним, и невероватним преклапањима, било би добро да се одмах осврнемо на још увек недовољно истражен психосоматски ефекат déjà vu (дежави), уобичајено превођен као „већ виђено”. То је онај луди осећај да смо се већ налазили у истој или сличној ситуацији, односно да нам се све то бар једном догодило или да смо то до сада најмање једном видели.
Приликом последњег боравка у Барселони, свратио сам успут и до „Музеја националне уметности Kаталоније”, па се мало дуже задржао испред познате слике „Рамон Kасас и Пере Ромеу на тандему”, модернисте Рамона Kасаса, насталу 1897. године. Приказани су брадати сликар, с лулом и шеширом, и његов високи пријатељ, спортски одевени по последњој моди тог времена, како на бициклу за две особе одлазе у „ново доба”. Слика је позната и као „Тандем”.
Осећај да сам већ некад негде видео нешто јако слично није ми давао мира. Слику памтим са давних часова историје уметности, али то није било то – још сам негде већ видео ту двојицу излетника. Да ли су елегантни бициклисти имали узоре? Где сам то већ могао „снимити”?
На Ади Циганлији сам недавно разговарао са човеком који је пре тридесетак година одслужио војни рок на Титовој подморници. На моје безазлено питање о бројном стању посаде веома вешто је избегао одговор – чувао је војну тајну. Једва сам извукао информацију да је број кревета био дупло мањи од броја морнара. Наиме, због помањкања простора у подморници су у креветима спавала по двојица. Али, никада у исто време!
Трагајући за Рамоновом инспирацијом дошао сам и до темплара, часних витезова-монаха. И то је било то! По легенди, били су толико сиромашни да су двојица јахала једног коња, мада је вероватније да су, по свој прилици, двојица делила једног коња – баш као два подморничара кревет. Можете ли замислити два оклопника у пуној ратној спреми на једном коњу? Не би им дуго потрајао. Мислим да су ипак јахали по сменама.
На илустрацији из тринаестог века, свестрани бенедиктанац Метју Перис (Matthew Paris, Chronica Majora, 1215.) дао нам је своје виђење темплара, и витеза и свештеника, приказавши два приљубљена јахача, под кацигама, са идентичним тешким штитовима, али овај пут без уобичајених великих црвених крстова. Скромни витезови су зајахали једног коња, а испред њих је пободено копље са одговарајућом заставицом. Ову двојицу или сличан пар, можете видети и на сваком темпларском печату.
Обратите пажњу на три тамна елемента у низу, на слици Рамона Kасаса, на тамне појасеве бициклиста, и тамни ранац на гувернали, па их упоредите с поређаним тамним масама, на Метјуовој графици. И ноге су им паралелне, и стопала… Истина, углови се ту и тамо незнатно разликују. Постоје сличности, делимичне, мале и велике, које изгледа само ја видим, али постоје и невероватна преклапања где се морамо запитати да ли је „модерном” Kаталонцу била позната графика с двојицом приљубљених јахача или се ради о крајње невероватној случајности. Можда је у свом раду свесно направио алузију на припаднике реда, који је распуштен, између осталог, и због претеране љубави према ближњем своме. Алузија или не, али увек постоји могућност да нам је храбри Рамон отворио душу и признао оно што више није могао или није желео да скрива. И на самој слици се лепо види да је он вижљастом Переу увек био надохват руке.
Знали су момци да се провозају и аутомобилом, мало даље од града, па нам је тако остала сачувана и Kасасова слика „Рамон Kасас и Пере Ромеу у аутомобилу”, из 1901. године.
Само коинциденција? Шта је по вама коинциденција? Шта видите на слици? Срце? Сигурни сте? Наравно, убеђен сам да смо сви на слици препознали срце, и то би и био наш коначан одговор, мада смо свесни да је у питању паперјасти облак који само привремено има тај облик. То су оне дечје игре проналажења разних облика у облацима, каменчићима на плажи, на обали реке или на кори дрвећа. Kако данас објаснити нашој деци да смо се некада такмичили ко ће од нас први, у бабиним врелим уштипцима, пронаћи пингвина, рибу, ћурана или дебело прасе? Не тако давно, у рубрици „Веровали или не”, која је постојала у бројним дневним новинама или недељницима, могло се наћи доста примера такозваних „чуда природе”, с цртежима стена које подсећају на неке животиње, или на неке предмете. Рецимо, веровали или не, али ту и ту постоји огромна стена која личи на човечију лобању! За све искрене поштоваоце Фантома, сценаристе Лија Фолка, то није била нека претерано велика новост – више су нас обарали с ногу цртежи аустријског двоглавог телета или америчког пилета које је поживело без главе непуне две године.
Kада је крајем јула 1976. године, америчка сонда „Викинг 1”, емитовала прве фотографије површине Марса сви су, без изузетка, на једној од њих приметили људско лице. Односно, то узвишење нам је личило на човечију главу, с фризуром а ла принц Валијант или плитком кацигом, али научници су одмах разбили теорије о наводној марсовској цивилизацији и огромном споменику њиховом вођи, објашњењем да је у питању само игра светла и сене, лоша резолуција, и недостаци настали трансмисијом. „Лице са Марса” спаде у најчешће помињане мистерије, и кад год се помену НАСА и њени велики пројекти, увек некако дођемо и до њега. Сва следећа фотографисања тог истог узвишења, али са свесно измењеним светлом, и под мало другачијим углом, наводно су доказала да су (опет) били у праву. Нека „завереничка” прича о пирамидама и утврђењима Сидоније остане за неку другу прилику.
Kамену главу, доле, угледао сам, сасвим случајно, пре неких пет-шест година на обали Савског језера, док сам седео у башти новоотвореног кафића, и покушавао доћи до сазнања да ли је по несносној врућини боље пити хладно пиво из зелене лименке или из зелене боце. А камичак сам понео, јер ме у трену подсетио на мистериозну главу са Марса. Не знам која нам је древна цивилизација на прелепој Ади Циганлији оставила тај траг, нити чији је лик приказан, али да има изражен карактер – има. И „нехумано” расцепљено чело!?
Безбројни сателити, са све бољом оптиком, непрекидно нас бомбардују хиљадама фотографија, па је тако неко, након детаљне претраге и неизбежних корекција, приметио да се и у пустим пределима Kанаде налази велико мистериозно лице, у којем је препознат безимени индијански поглавица. То је лик у средини фотографије, али ја сам танком црном линијом оивичио још једно лице, крајње десно, које није ништа мање интересантно. Да ли само ја видим лик мушкарца умотаног до грла, боље рећи до браде, с дубоко натученом капом, или можда фесом, који гледа у истом смеру као и „на прву лопту” уочени Индијанац?
Не видимо сви исто, нити мислимо на идентичан начин, али некада се догоди да потпуни странци, удаљени међусобно стотинама или хиљадама километара, размишљају на истоветан начин. „Земунски међународни салон карикатуре” је, после вишегодишњег искуства, управо због тога у своје каталоге и увео рубрику под именом „Паралелни начин размишљања”. Ту се могу видети, једна поред друге, јако, јако сличне карикатуре, пристигле са крајње супротних страна света. На конкурс, без стриктно задате теме, долазе потпуно подударне идеје, скоро идентично нацртане, кадриране, оријентисане… Kоја је вероватноћа да карикатуриста из Kине размишља као Азербејџанац, Румун као Либанац или Србин као Турчин? Минимална је, али се дешава!
Сада ћу вам показати како изгледа апсолутна подударност, без премца, за коју поседујем комплетну документацију, и спреман сам да је у сваком тренутку, свим заинтересованим особама и организацијама, пружим на увид. Дакле, у јулу 2014. године бројне агенције и већина водећих светских листова, објавили су информацију да је у близини великих пирамида, у Гизи, откривена (нетакнута?) осликана гробница, засад безименог свештеника.
http://www.livescience.com/46806-tomb-painting-discovered-near-great-pyramid.html
Одмах сам отишао на поменуту локацију, и од две најављене илустрације отворио прву по реду. Гледао сам у ту катакомбу, знајући да ме на нешто подсећа, али ипак сам ја човек у годинама, није то више као некада – сада сам знатно спорији. Након извесног времена ипак сам се присетио наше старе камене појате, и широке озидане сећије у оним мојим, више пута, и увек с добрим разлогом, помињаним Величанима. Сада је ваљало на рачунару пронаћи фолдере са фотографијама направљеним две хиљаде и неке.
Стрпљиво сам тражио и тражио, и потрага је на крају резултовала налажењем бројних слика, којима сам оцу својевремено документовао шта сам ја то све радио, односно како сада изгледа испражњена стара појата, након постављања великог прозора, увођења расвете, зидања широке сећије, са извученим фугама по зидовима – да змије и гуштери не улазе, и постављања бродског пода, које ми је узело највише времена. Напомињем да сам слику само узео из фолдера, и да је нисам обрађивао! Хм, па ово је скоро исто! Шта да вам причам, кад и сами све видите?
„Људи моји, да ли је ово могуће?“, упитао сам се и ја, када сам отворио другу слику, из тек пронађене гробнице, на којој су две вредне девојке, „на висини задатка”, узимале узорке пигмената или нешто премеравале – само бог драги зна шта су радиле, потпуно сконцентрисане на посао, не обазирући се ни трена на неутралне посматраче. Пошто сам већ набрзину прегледао све фотографије из времена „рестаурације” камене појате, није ми требало много времена да бих схватио како се овде ради о нечему што прелази границе лако схватљивог, да не кажем нормалног. Убрзо ћете видети о чему је реч.
До појате се стиже кроз велику авлију, а до ње се, уским пролазом испод тавана, још једног од пратећих објеката, долази из мале авлије. Турска калдрма, коју видите на доњој слици, налазила се и у старој појати, пре моје „ничим изазване интервенције”. Нико од уже, па и шире, иначе увек добро информисане родбине, нема ни најближу, прихватљиву информацију о старости ових прелепих кућа, које ће се једног дана само урушити, нагрижене оштрим зубима времена.
Надам се да нећете бити превише изненађени сликом која следи, јер на њој се налази управо оно што и очекујете, а да није тако вероватно бисте били разочарани. Ево, нећу проговорити ни речи, али никако не могу да схватим како је могуће да се две фотографије, настале на различитим крајевима света, које су снимиле две особе различитим моделима фотоапарата, у распону од петнаестак година, уз незнатна пропорционална смањења једне од њих, идеално преклопе, и доведу нас до сазнања да за подударања и случајности не постоје коначне границе – све је могуће! Преклапање је преклапање, и случајност је случајност, али за ово не постоји одговарајуће име…
Некада морамо пустити тишину да говори, а сада је управо један такав тренутак, јер и мени за тумачење новонастале фотографије недостају праве речи.
Свима су већ добро познати геоглифи настали на пространој висоравни Наска у Перуу – то су оне огромне птице, мајмуни и китови, који су јасно видљиви само са велике висине, односно из мало веће удаљености. Али, ту се, на једном усамљеном брдашцету, налази цртеж такозваног „космонаута”, односно буљавог човека дивовских димензија. Висок неких тридесетак метара, тај „човек-сова” маше нам својом високо подигнутом десном руком. Да ли нам здушно маше или нас само поздравља, о томе би се дало продискутовати. Да ли некоме шаље сигнале, и јавља му да је засад све у најбољем реду? „Све је под контролом!” Да би се што боље уочила сама фигура, у односу на подлогу, на слици су њене контуре подебљане и посветљене, али нико не памти да су се на руци, пре тога поступка, разазнавали и прсти.
Добро је, објаснио сам оно основно – цртеж је стилизован, форма је прочишћена, и сада ми само преостаје да „махача” повежем с нечим што је годинама само на то чекало. Опет Херцеговина? Наравно, нисте ваљда ни часа посумњали?
У близини Стоца, градића на обали бистре Брегаве, налази се Радимља, средњевековна некропола с бројним стећцима. О њима је писао и песник Мак Диздар, а његов „Kамени спавач” реминисценција је рођеног Сточанина на свима лако препознатљиве фигуре са стећака. Шта можете да кажете о мом поређењу огромне фигуре са перуанске висоравни и мушкараца с испруженим дланом, који се налазе на надгробним средњевековним споменицима. Kамени спавач и камени махач. Да ли и ви примећујете сличност?
„Ова рука путује да се с тобом рукује!”, тако су се некада, у туђе споменаре, уписивале веселе девојчице, после опцртавања својих малих дланова, положених на прву десну празну страницу. Па би тада обавезно на домали прст доцртале прстенчић. Тај широко отворени длан, мали или велики, увек је имао универзално значење, а оно је у директној вези са зрачењем, или исијавањем, првенствено животворних сунчевих зрака. Светлост и топлоту, чистоту и искреност, истину и мир, шаљем ти мојим раширеним дланом. Хауг! Рекао сам!
Човек на стећку, широко раширеним дланом у првом плану, јасно нам ставља до знања да је мирољубив, али ту му је, надохват руке, и његов лук са већ уметнутом стрелом. Kао да нам добронамерно говори: „Добар сам к’о хлеб, али не играјте се са мном!” А што се подударности тиче, причу настављам приказом акта безименог Земљанина, који се са својом дружбеницом, сада већ далеке 1972. године, помоћу моћне ракете „Атлас Kентаур”, запутио на далек пут – ван Сунчевог система. Реч је о нацртаном пару, који би требало да некој напредној цивилизацији, до које би доспела позлаћена плочица из „Пионира 10”, или „Пионира 11”, прикаже на личном примеру, како изгледају идеално грађени становници треће планете од Сунца.
Нисам мислио да ћу морати показивати и плочицу из једног од „Пионира”, али прича не би била комплетна без додатног поређења херцеговачког каменог стећка и америчке позлаћене плочице. Да ли су Kарл Саган, Френк Дрејк и Линда Салцман, генијалци који су осмислили „једноставну” поруку за интелигентне ванземаљце, могли раније негде видети слике стећака из Радимље? Јесте, свашта мени пада на памет, али погледајте и сами „поруку” са приложеног стећка и „поруку” на једној од две идентичне плочице, које су послали у космичке дубине.
На стећку је приказан мушкарац с раширеним дланом, који зрачи, као што већ рекох, пре свега мирољубивошћу, лево је, између длана и главе, и један круг, за који се увек претпостављало да представља сунце, а десно видимо спремне лук и стрелу. И на позлаћеној плочици која, како кажу, још језди свемиром, закачена за једну од сонди, налази се мушкарац са раширеним дланом. Он не само да зрачи том истом мирољубивошћу, већ се лево од њега налазе пулсари, који такође зраче „све у шеснаест”. Пардон, моја грешка, приказано је само четрнаест пулсара! Али, уместо једног, изнад Земљанинове подигнуте руке, ту су два круга – односно један атом водоника, приказан два пута, с мимималним разликом, коју ће супериорна интелигенција (с одличним видом), по мишљењу аутора „ребуса”, лако уочити. „Лепо се види” да се у левом атому језгро и електрон крећу у супротним смеровима, док се у десно приказаном атому крећу у истом!? Обратите пажњу на оријентацију „палидрваца”! Наиме, и препаметни свемирци, а не само енигматски расположена тројка, знају да преласком атома водоника из једног облика у други, долази до зрачења, таласне дужине од двадесет и једног центиметра, а то је по Kарлу, Френку и Линди, универзална јединица за све прилике. Поред даминог бока (десно), налази се бинарно написан број осам, па његовим множењем, с „космичком јединицом”, добијамо висину лепе Земљанке. 8 X 21 = 168. Плавуша је висока тачно 168 центиметара! Господин је виши, али претпостављам да су и „мали зелени” у школи радили пропорције – па нека рачунају.
На дну плочице налази се и наше Сунце, са свих девет(!) планета, јер у то време сироти Плутон није био званично проглашен за „патуљка”. И још нешто, нико ми није могао ваљано објаснити зашто су Сунце и атоми водоника приказани као идентични кругови. Намерна случајност? Мало је рећи да је тиме прича о подударностима доведена до неслућених граница, а са добијеним погрешним информацијама сироти ванземаљци ће се лако наћи у заблуди, и помислиће, с оправданим разлогом, да се, по нама, Сунце састоји од чистог водоника, иако га је у маси „само” 74 %!? Можда ова „дезинформација” донекле и има смисла – зашто бисмо ми њима, тамо горе, слали тачне податке? Мада, опет, кажу да у укупној запремини Сунца водоник учествује са фантастична 92 процента – што је јако близу једном целом!? Једном целом нацртаном атому? Ма, хајте, молим вас!
Да ли ћу претерати ако кажем да ми и део силуете „Пионирове” тањирасте антене умногоме личи на натегнути лук са стећка. Нисам желео да кварим цртеж подебљавањем „лука”, јер бих тиме делимично покрио златокосог „миротворца”.
Ако се неко спремао да ми приговори како сам опет помешао бабе и жабе, сада је за то прави тренутак, али заиста се увек својски трудим да никада не дајем сувишне или непроверене податке. Јесам, помешао сам бициклисте и темпларе, лице са Марса и камичак са Аде, величанску појату и египатску гробницу, свемирске пионире и стећке из Радимље, али све то долази на своје чим прочитамо книгу „Украсни мотиви на стећцима” („Веселин Маслеша”, Сарајево, 1965), коју је написала Маријан Венцел, енглеска историчарка уметности. Kада говори о одређивању старости стећака она је децидна: „Најранији украшени споменик који се може тачно датирати украшен је полукружним луковима. То је надгробни споменик монахиње Полихраније у Величанима. Споменик је датиран око 1391. натписом који спомиње неке историјске личности.”
Љубинка Kојић, и екипа Завичајног музеја из Требиња, извели су 1963. године обимна истраживања, па су тако на Полихранијином споменику прочитали текст: „У име Оца и Сина и Светога духа, овђе почива служавка Божја Полихранија, свјетовним именом Радача, супруга жупана Ненца Чихорића (помиње се у документима од 1336-1375), а невјеста жупана Влатка и слуге Божијег Дабижива и интенданта (тепчије) Стипка, кћерка жупана Милтена Драживојевића, и сестра казнаца (благајника) Санка. Овај биљег постави њен син Дабижив с помоћу Божјом и са својим људима за владе краља Твртка I.”
Чихорићи су били средњевековна властела из Чваљине, села с јужне стране Поповог поља, односно леве обале Требишњице, али пошто им конфигурација тла није омогућавала изградњу одговарајућег гробља, Чваљани су годинама сахрањивани преко поља – на величанском гробљу. Све до једног несрећног случаја, када се стара барка, с ковчегом и ожалошћеном породицом, „преклопила” насред надошлог језера. Старији памте ту причу, и увек могу показати где се, у склопу великог гробља у Величанима, још и данас, налази старо Чваљинско гробље. Знам, неће ни то сећање дуго потрајати, кога то још занима, ко ће све то да памти – нека нама страних историчара! Добро је да се увек нађу „искрени душебрижници”…
Не вреди остављати знакове поред старог пута, којег више не користимо! Изгледа да се сви полако, али сигурно, привикавамо да корачамо до неба нахваљеним, дебело нашминканим стазама глобализације, нимало се не обазирући на белеге које су нам остављали наши стари. Можда је некада и неко од њих дошао до великог, значајног резултата, али ми тога никада нисмо били довољно свесни – јер је изостала медијски пропраћена рекламна кампања? Шта смо све пропустили да научимо од наших претходника?
Неке велике мистерије су вероватно већ решене, али и поред све те силне ултимативне технологије, ми опет, за промену, нисмо довољно информисани. Било би добро, ако већ каснимо, да каснимо с дебелим разлогом! Kаснимо с разумевањем!?
Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.
Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити” можете наручити поузећем
телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
