Њихова владавина би, потом, могла да се настави милијардама наредних година, сматра сер Мартин Рис с Кембриџа.
Многи научници су упозоравали на потенцијалну претњу коју може да представља развој вештачке интелигенције, као и на могући тренутак, који смо до сада виђали само у филмовима, када се људи нађу на путу њеног даљег развоја.
Британски краљевски астроном, космолог и професор Универзитета Кембриџ сер Мартин Рис уверен је да ће машине, у неком будућем тренутку у потпуности заменити људе.
Људи представљају само
прелазно раздобље од првих
организама до постхуманог доба.
Рис тврди да би роботи кроз неколико стотина година могли да поведу своју побуну која би, у крајњем исходу, могла да доведе до „ смене” човечанства на нашој планети. Њихова владавина би, потом, могла да се настави милијардама наредних година.
Професор Рис сматра да људи представљају само прелазно раздобље од првих организама, чији су први трагови постојања на Земљу лоцирани у раздобље око 3,7 милијарди година уназад, до ере машина и будућности после људи – односно постхуманог доба.
Машине би, потом, могле да живе и да се даље развијају милијардама наредних година. Томе би највише могла да погодује чињеница да машине неће ни на који начин бити спутане потребом за планетама и њиховим атмосферама.
(Извор Б92)
Човек већи од Бога или еволуције. Свеједно како гледамо на то. Човек, у смислу како је описан у овом тексту, не би био прелазно раздобље зато што би он СВЕСНО направио машине неописиво способније од њега!!! Дакле већи је и од Бога и од еволуције. Али машина, као и свака машина, може да се угаси без икаквих последица по њу, и да се опет упали. А шта би радиле те машине? Правиле себи доњи веш, монденске шешире или би „само мислиле“? О чему кад им ништа не треба? Чак им није проблем да се искључе. И да се потом не укључе. Никакав проблем. Нису живе и ништа им не треба. Осим извора енергије, али само када раде. А ако стварно могу да мисле, ето, задајмо им задатак да израчунају:
– Да користе произвољне вредности (бројевима исказана догађања) и произвољне рачунске операције (међудејство тих догађања), без утицаја човека на тај избор, и нека стану кад дођу до решења. Ако би икад стале, човек би засигурно увек могао да им постави питање: А зашто нису узели у обзир барем још једно међудејство?
То је питање које је човек у стању да себи изнова и изнова поставља и да тражи нове одговоре.