Pre više od četiri milijarde godina bio je topliji i vlažniji, a možda je imao i gušću atmosferu. Voda je tekla u rekama, stvarajući kanale u stenama, i skupljala se u kraterima.
Već dugo postoji neodgovoreno pitanje kako je Mars pre više milijardi godina izgubio vodu koja je nekad tekla njegovom površinom. Naučnici misle da sada imaju odgovor – veliki deo vode ostao je zarobljen u višim slojevima planete, u njegovoj kori. Ta nekadašnja voda i dalje postoji u obliku minerala u Marsovim stenama, piše Bi-Bi-Si.
O ovim otkrićima raspravljalo se na 52. Mesečevoj konferenciji o planetarnim naukama, a objavljena su u časopisu Science. U istraživanju su korišćena merenja koja su sprovele letelice u Marsovoj orbiti i površinska vozila i podaci dobijeni proučavanem meteorita. Istraživači su potom osmislili računarsku simulaciju nestanka vode s planeta.
Rezultati naučnog rada pokazuju da je između 30 i 99 odsto inicijalne količine vode na Marsu završilo u mineralima u kori planete.
Pre više od četiri milijarde godina Mars je bio topliji i vlažniji, a možda je imao i gušću atmosferu. Voda je tekla u rekama, stvarajući kanale u stenama, i skupljala se u kraterima. Mars je verovatno imao dovoljno vode da prekrije celu površinu slojem debljine od 100 do 1.000 metara. Oko milijardu godina kasnije Mars je prošao kroz tranziciju i postao hladna i pusta planeta kakvu danas poznajemo.
„Već dugo znamo da je Mars u svojoj ranoj povesti bio mnogo vlažniji, ali stalni problem bila je sudbina te vode. Znamo iz istraživanja atmosfere Marsa da je deo te vode izgubljen u svemiru, a naslage leda na površini i odmah ispod površine govore nam da se voda delom zamrzla”, kaže za Bi-Bi-Si dr Piter Grindrod iz Prirodnjačkog muzeja u Londonu, inače saradnik na studiji.
Zemlja ima magnetski štit ili magnetosferu koja pomaže da se atmosfera ne raspline u svemiru. No, Marsov je magnetski štit slab i nije mogao sprečiti elementarne komponente vode da pobegnu s planete. Ipak, brzina kojom vodonik, jedan od hemijskih sastojaka vode, danas izlazi iz atmosfere ukazuje da to ne može biti cela priča. „Ako pretpostavimo da je trenutna stopa gubitka vodonika bila ista i u prošlosti, onda je reč o prilično malim količinama vode koje bi se gubile u ovom procesu”, rekla je koautorka studije Eva Lingan Šeler iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju (Caltech) u Pasadeni.
„Kad se kora promeni, ona uzima vodu u tekućem stanju i pretvara ju u hidratizovani mineral koji ima vodu u svojoj strukturi i tako je delotvorno veže”.
Drugim rečima, većina vode morala je završiti drugde. Rezultati naučnog rada pokazuju da je između 30 i 99 odsto inicijalne količine vode na Marsu završilo u mineralima u kori planete. Još jedna koautorica, prof. Betani Elman, takođe sa Kalteka, objasnila je da se proučavanjem podataka iz misija na Mars moglo jasno zaključiti da dokazi o promenama vode nisu nimalo retki.
„Kad se kora promeni, ona uzima vodu u tekućem stanju i pretvara ju u hidratizovani mineral koji ima vodu u svojoj strukturi i tako je delotvorno veže”, rekla je Elman.Autori istraživanja sugeririšu da je većina tekuće vode nestala prije 4,1 do 3,7 milijardi godina, tokom razdoblja u istoriji Marsa poznatog kao Nojevo razdoblje.
„Izvorna sveobuhvatna uloga istraživanja Marsa bila je da se prati tok vode jer ona ima središnju ulogu u geologiji, klimi i životu planete. Ovo je vrlo važan rad u shvatanju koliko vode ima na Marsu, koliko je vode izgubljeno i gde bi danas mogla biti”, rekao je dr Majkl Mejer, vodeći naučnik programa za istraživanje Marsa pod okriljem NASA.
„Ono što nam nova studija govori jeste da bi se veliki deo te vode, možda većina, mogao nalaziti u stenama na Marsu. Ovaj proces hidratacije može sačuvati velike količine vode, odnosno količine jednake globalnom sloju debljine od jednog kilometra. Iako je većina tekuće vode verovatno nestala oko 500 miliona godina nakon formiranja Marsa, danas na površini vidimo dokaze o hidratizovanim mineralima, i to u krateru Jezero, koji upravo istražuje rover Perseverance. Rana Marsova klima ostaje jedna od najvažnijih tema u planetarnim naukama, a ova će studija pomoći našem razumevanju procesa zbog kojih je voda izgubljena”, zaključio je za dr Piter Grindrod.
(Izvor Indeks)
