Научници нису дали воде парадајзу и дувану и сецкали су их. А онда су снимили необичне звуке.
Изгледа да биљке вриште од бола ако их повредите. Можда се не гласају на исти начин као људи, али дефинитивно под стресом емитују звукове који на ултразвучним фреквенцијама (које ми не чујемо) звуче као пуцкетање. На тај начин, сматрају научници, вероватно околини шаљу поруке о могућој претњи. „Чак и у потпуно тихом пољу постоје звукови које ми не чујемо, а они носе одређене информације. Неке животиње могу чути те звуке, па се можда тамо збива велика акустична интеракција”, објаснила је еволуциона биолошкиња Лилах Хадани са Универзитета Тел Авив у Израелу. „Биљке све време размјењују информације са инсектима и другим животињама, а многи од тих организама комуницирају путем звука, тако да би било врло чудно да га биљке уопште не користе.”
Не зна се вриште ли биљке и када наиђу на неке друге опасности. Патогени, излагање ултраљубичастом зрачењу, екстремне температуре и други неповољни услови могу подстаћи биљке да почну пуцкетати попут пластичне фолије с мехурићима.
Снимали парадајз и дуван
Наиме, када су биљке под стресом, нису пасивне као што многи претпостављају. Оне пролазе кроз прилично драматичне промене, од којих је једна од највидљивијих (барем нама људима) испуштање прилично снажних арома. Такође могу променити своју боју и облик. Ове промене могу сигнализирати опасност другим биљкама у близини, које онда ангажују обрамбене механизме, или привући животиње да би се оне позабавиле штеточинама које би могле наштетити биљци, пише Science Alert..
Но, до сада није било сасвим истражено емитују ли биљке друге врсте сигнала – попут звука. Пре неколико година Хадани и колеге открили су да биљке могу детектовати звук. Стога је логично следеће питање било могу ли га и производити. Да би то открили, снимали су парадајз и дуван у различитим условима. Прво су евидентирали биљке које нису под стресом да би добили основну вредност. Затим су снимали биљке које су биле дехидриране и оне којима су одрезали стабљику. То су најпре бележили у звучно изолованој акустичној комори, а затим у окружењу стакленика.
У просеку 40 кликова на сат
Након тога су помоћу рачунарског алгоритма бележили разлике између звукова које производе биљке што нису у стресу, којима су одрезали стабљику и биле су дехидриране. Наиме, звуци које биљке емитују налик су пуцкетању или шкљоцању, само се све то збива на фреквенцији превисокој да би је људи могли разазнати.
Биљке које нису под стресом уоште не производе много буке, само се друже у тишини и одмарају. Насупрот томе, оне под стресом испуштају у просеку око 40 кликова на сат, зависно од врсте. А биљке лишене воде као да снимају песму у студију. Шкљоцају све чешће и пре него што се покажу први видљиви знакови дехидрације, што додатно ескалира како се суше. А затим се полако стишавају кад почну венути.
Алгоритам је успео да разликује те звуке, као и врсте биљака које их емитују. И не ради се само о парадајзу и дувану. Тим истраживача је касније тестирао разне биљке и открио да је оглашавање поприлично уобичајена биљна активност. Наиме, забележили су звукове код пшенице, кукуруза, грожђа и кактуса. Kако биљке производе звуке и за кога?
Но, постоје још неке непознанице. На пример, није јасно како тачно производе те звукове. У неким претходним истраживањима је откривено да дехидриране биљке пролазе кроз процес кавитације, при којем се у стабљици формирају мехурићи ваздуха и оне се шире и скупљају – што би могло стварати звук који сличи пуцкетању. Не зна се вриште ли биљке и када наиђу на неке друге опасности. Патогени, излагање ултраљубичастом зрачењу, екстремне температуре и други неповољни услови, такође, могу подстаћи биљке да почну пуцкетати попут пластичне фолије с мехурићима.
„Када знамо да биљке испуштају звуке, следеће питање јесте: ко би их могао чути? Тренутно истражујемо реакције других организама, како животиња тако и биљака, на ове звукове и нашу способност да их идентификујемо и интерпретирамо у потпуно природним окружењима”, закључила је Лилах Хадани. Истраживање под именом Sounds emitted by plants under stress are airborne and informative објављено је у часопису Cell.
(Индекс)
