Ново истраживање показало је да је отапање ледника, које је резултат глобалног отопљења, од 1990-их узроковало значајне помаке у Земљиној оси ротације.
Географски северни и јужни пол су тачке на којима оса ротације наше планете сече површину, али оне нису фиксне. Промене у расподели Земљине масе узрокују помицање осе, а тиме и полова. У прошлости су само природни чиниоци, попут океанских струја и преноса топлоте између отопљеног стења у дубини планете, придонели промени положаја полова. Ново истраживање показује да је од деведесетих година на помицање полова утицао и губитак око стотину милијарди тона леда годишње због климатских промена.
Научници су установили да се смер поларног кретања (polar drift) 1995. године помакао с југа према истоку и да је просечна брзина његовог померања од 1995. до 2020. била 17 пута бржа него од 1981. до 1995. године. Положај полова се од 1980. помакао за око 4 метра, пише The Guardian.
Поларно кретање је геолошки феномен најчешће узрокован променама у протоку истопљеног гвожђа спољњем језгру Земље, што резултира променама у оријентацији Земљиног магнетског поља, а тиме и положаја магнетског северног и јужног пола. „Убрзани пад залиха воде на површини, који је резултат отапања ледника, главни је покретач убрзања поларног кретања након 1990-их”, закључили су знанственици из Института за географске науке и истраживање природних ресурса Kинеске академије наука.
Истраживање је показало да је највећи део помака узроковало отапање ледника, али да је помицању осе придонело и испумпавање подземних вода. Подземна вода се природно налази испод површине, али када се једном испумпа и искористи за пиће или пољопривреду, већином на крају заврши у мору, што доводи до прерасподеле њене масе по површини Земље.
„Ова студија показује колико је снажна ова глобална промена, толико да може променити Земљину осу. Међутим, ово помицање није довољно велико да утиче на наш свакодневни живот. Могло би променити дужину дана, али само за неколико милисекунди”, рекао је климатолог Винсент Хамфри са Универзитета Цирих у Швајцарској.
Неки стручњаци сматрају да би научна заједница због оваквих утицаја требало да прогласи нову геолошку епоху – антропоцен. Назив говори о геолошком раздобљу које је започело пре двестотинак година и обележено је изразитим утицајем људске активности на екосферу. Од средине 20. века уочљиви су нагли пораст емисија гасова „стаклене баште” и пораст висине мора, смањење броја дивљих животиња и трансформација земљишта пољопривредом и крчењем шума.
Истраживање под називом Polar Drift in the 1990s Explained by Terrestrial Water Storage Changes објављено је у часопису Geophysical Research Letters.
(Извор Индекс)
