За сада не постоји званичан доказ у виду гроба и људских скелетних остатака што могу да потврде сахрану жене која се борила у арени.
Постоји неколико историјских записа, али и археолошких артефаката који потврђују да су се жене бориле као гладијатори. Археолошки артефакти, с друге стране, до сада су били ограничени на два позната примера. Први је рељеф из Халикарнаса, а други бронзана статуа из Хамбурга. Од недавно се и једна уљана римска лампа, са приказом гладијаторки, сматра чврстим археолошким доказом.
Пре више од 20 година енглески археолози су пронашли гроб за који су сматрали да припада женском гладијатору, а пре више од 10 година и други. Медији су одмах известили да се ради о римским гладијаторкама (Gladiatrix). Иако су неки стручњаци били уверени да се скелетни остаци могу приписати женским гладијаторима, други су то оповргнули. За сада не постоји званичан доказ у виду гроба и људских скелетних остатака што могу да потврде сахрану жене која се борила у арени као гладијатор.
С обзиром да Римљани нису имали ни реч за жену која се борила као гладијатор, јасан је доказ да се то није дешавало често. „У поређењу са изворима о мушким гладијаторима, писани докази о боркињама су заиста штури. Међутим, ово ограничење никако не треба третирати као доказ да су жене гладијатори биле мање фасцинантне за античке писце. Било је сасвим супротно. Чињеница да се уопште помињу указује на јединствену природу њихових улога у арени. За разлику од извора о мушким гладијаторима, фокусирајући се првенствено на величанственост игара, укључујући број борбених гладијатора и звери, антички аутори који су писали о женским гладијаторима посебну пажњу су обраћали на појединачне приче о женама гладијаторима или на групе жена које су укључене”, пише у научном раду Ана Беата Мјачевска.
Већина гладијатора у старом римском свету били су робови, али неки су били добровољци. Разлози због којих су римски грађани добровољно положили заклетву да постану гладијатори били су ослобађање од дуга, да постану познати и како би себи обезбедили егзистенцију. Kод жена је, можда, била слична ситуација. Али треба истаћи да су Римљани правили разлику између femina – жене која је припадала високој класи, и mulier – жене ниже класе, пише Алфонсо Манас.
За Римљане су feminae су биле даме достојне поштовање, све ћерке и жене грађана. Остале жене биле су muliere. То су могли бити крадљивице, проститутке или борци у арени. Шта год muloer урадила, то не би изазвало скандал; с друге стране ако би се нека femina тако понашала, друштво би предузело мере да се то не понови.
Жена гладијатор је морала као и мушкарац да прође обуку и да се бори оружјем против друге. Али се никада није сама борила против мушкарца у борби један на један. „Занимљиво је да жене које су се појавиле у арени нису биле све робиње или ниског друштвеног статуса којима је једноставно потребан новац. Тацит извештава да су жене значајног друштвеног положаја учествовале у гладијаторским догађајима, очигледно због узбуђења и озлоглашености, а не због новца, пошто су већ биле припаднице имућне класе”, пише Стивен Рос Мураји.
На мермерној плочи из 1. или 2. века, из Халикарнаса налази се рељеф с приказом женских гладијатора Амазонке и Ахилеје (насловна) у борби. Изнад њихових глава налази се натпис који нам говори какав је био исход борбе. Види се да су гладијаторке користиле исти оклоп и одећу као мушки гладијатори. Мермерни рељеф изложен у Британском музеју је најубедљивији доказ о постојању женских гладијатора.
Бронзана статуа из музеја у Хамбургу из 1. века представља жену гладијатора. Она у руци држи стригл, али вероватније thraex – гладијаторски тип закривљеног бодежа. Постоји низ карактеристика које јасно указују да представља гладијатора уместо спортисте, пише у научном раду А. Манас, а то су: положај тела, одећа и трака на коленима.
Бронзана статуа женског гладијатора
у Хамбругу (Wikimedia Commons)
Римска лампа из 2. века је вероватно произведена у Kниду у Азији, сада се налази у Николсоновом музеју у Сиднеју. Фигура са леве стране има шлем са перјем и држи четвртасти, вероватно кружни, штит у левој руци и гладијус у десној руци. Гладијаторка која клечи на земљи носи шлем с перјем и у десној руци држи закривљени бодеж sica, а у левој правоугаони штит.
Уљана римска лампа са приказом борбе две гладијаторке (Wikimedia Commons)
Обе фигуре имају груди што указује на то да је сврха слике била представљање женских гладијатора. Могуће да су носиле штитнике за груди, али није искључено да су се голих обнажених груди подједнако борили и мушкарци и жене. Да ли су се стварно бориле или је то била игра?
Kолико су се стварно бориле жене у арени као гладијатори, тешко је утврдити јер не постоје физички докази попут скелетних остатака. Можда је зато археолозима и физичким антрополозима тешко да пронађу жену која је била гладијатор. С друге стране могуће је да су жене високог статуса биле поштеђене праве борбе у односу на оне које су биле нижег статуса.
„Није у реду рећи да у њиховим борбама није било елемента опасности, али по мом мишљењу наступ у арени требало је да функционише више као забава, а мање као права борба. Учествовале су у мањим лажним борбама, чак и лажним биткама где су успешно имитирале гладијаторе, али је главна сврха ових борби била да изазову узбуђење. Сумњам да су такмичења требало да буду потпуно насилна или да имају смртоносни завршетак. Стога се чини упитним да ли их, у ствари, можемо назвати високорангираним гладијаторкама”, истакла је Ана Беата Мjачевска.
Међутим, Стивен Рос Мураји верује да није баш тако: „Запис је јасан: жене су учествовале у римским играма и вероватно су живеле и умрле као борци. Свет древне римске арене није био искључиво у домену мушкараца; жене су такође преузеле улогу ратника и биле су део оне најнеобичније древне римске традиције – гладијаторске традиције”.
(Илустрација Приказ борбе женских гладијатора, 1-2. век, Халикарнас (Wikimedia Commons)
(Све о археологији)
