Dugotrajni stres, pogotovo kada pokazuje tendenciju prelaska u hronično stanje, iscrpljuje telo. On može dovesti do potpunog pucanja ličnosti, što bi rekli tinejdžeri, a potom i do kolapsa. Pošto je sasvim izvesno da i fizički i psihološki stres izazivaju opšti, nespecifični odgovor tela, proizilazi da ih je teško razdvojiti. U stvarnosti, telo i duh su nerazdvojivi.
Prof. dr Momčilo B. Đorđević
Stres nastaje kao rezultat više činilaca koji se nazivaju stresorima. Raspoznavanje fine razlike između stresora i stresa verovatno je najvažniji korak u pokušaju naučne analize fenomena koji svako od nas vrlo dobro poznaje iz ličnog iskustva. Nismo daleko od pretpostavke da bi stres mogao biti neka od osnovica iz koje se stvara nova naučna filozofija ophođenja u životu, odnosno racionalna profilaksa i terapijska nauka ljudskog ponašanja i stila života.
Svako je pod stresom, o njemu svi govore, iako se retko ko prihvata zadatka tumačenja reči – stres. Kao i mnoge druge reči koje su bile u modi posle većih naučnih otkrića, tako je i stres stekao svoje mesto u rečniku svih ljudi ovoga sveta, bez obzira na njihovo obrazovanje i mesto na društvernoj lestvici.Kada je reč o stresu, on se ponekad koristi kao sinonim za nervnu napetost, što on nikako nije. Svi, naravno, znaju da je život ljudi koji donose važne odluke ispunjen stresom kao i da su razni porodični problemi, gužve u saobraćaju, odlazak u penziju, bolest ili smrt rođaka i prijatelja stresne situacije. Izraz stres, kao i reči sreća, uspeh ili greška, za različite ljude imaju različito značenje.
Da li je stres jednostavno pritisak na nečiju ličnost, ili je to napor, umor, bol, strah, potreba za koncentracijom, poniženje zbog osujećenosti u namerama, ili pak, zahtev za potpuno preformulisanje životnog puta i ciljeva? Odgovor je i da i ne. Svaka od pomenutih situacija izaziva stres ali se nijedna od njih ne može označiti kao definicija, budući da se reč stres primenjuje potpuno podjednako na svaku od njih.
Očigledno je da stres nastaje kao rezultat više činilaca koji se pojedničano, bar u tehničkom smislu, nazivaju stresorima. Raspoznavanje fine razlike između stresora i stresa verovatno je najvažniji korak u pokušaju naučne analize najčešćeg biološkog, odnosno životnog fenomena koji svako od nas vrlo dobro poznaje iz ličnog iskustva. Nismo daleko od pretpostavke da bi stres mogao biti neka od osnovica iz koje se stvara nova naučna filozofija ophođenja u životu, tj. racionalna profilaksa i terapijska nauka ljudskog ponašanja i stila života.
Stres kao odgovor
Stres je nespecifični odgovor tela na postavljene zahteve. Da bi se ova definicija bolje razumela dobro je razmotriti smisao izraza specifičan i nespecifičan. Svaki zahtev koji je postavljen telu u neku ruku je jedinstven, tj. specifičan, za razliku od odgovora koji nije uvek istovetan. Kada smo izloženi hladnoći drhtimo, ne bi li tako proizveli nešto više toplote, a krvni sudovi u koži sužavaju se da bi se odavalo što manje toplote. Kada smo pojeli više hrane nego obično, koncentracija šećera u krvi raste iznad normalih vrednosti. Telo odgovara tako što luči insulin koji sagoreva šećer i njegovu koncentraciju vraća u normalne okvire.Svaki dati lek i hormon imaju specifično dejstvo: hormon adrenalin povećava krvni pritisak, ubrzava puls i simultano povećava količinu šećera u krvi, dok hormon insulin smanjuje koncentraciju šećera u krvi. Svi pomenuti činioci, počev od hladnoće, preterane količine unete hrane, lekova ili hormona imaju nešto zajedničko: oni traže priligođavanje tela novoj situaciji. Telo se mora adaptirati na problem, bez obzira na njegovu prirodu. Telo se prilagođava na nespecifičan način.
Nespecifičan način – šta je to? To je kao kad se, na primer, mere težine nekih predmeta različitih oblika i boja. Njihova boja i oblik koji im daju specifičnost, nemaju nikvog udela na težinu, ali kretanje jezička vage uvek pokazuje neku težinu, bez obzira na oblik ili boju, tj. na specifičnosti merenih prerdmeta. Kućni aparati sa specifičnim funkcijama, poput frižidera, lampi, televizora ili drugih električnih sprava, zavise od jednog jedinog, zajedničkog, nespecifičnog činioca – od električne struje.Drugim rečima, sa stanovišta stresora, tj. faktora koji prouzrokuju stres, prijatna ili neprijatna situacija, kao i fizički činioci s kojima je suočeno telo, nisu ni od kakve važnosti. Jedino što je bitno jeste intenzitet zahteva za prilagođavanjem i adaptacijom na novonastalu situaciju.
Suspregnuti impulsi
Preistorijski čovek preživljavao je u opasnom svetu zbog toga što je uz relativno veliki mozak raspolagao razrađenim mehanizmima za promptni fizički odgovor na opasnost.Zamislimo neandertalca kako dremucka na suncu ispred svoje pećine, posle uspešnog lova. Iznenada, primećuje senku ogromne zveri. On reaguje bez razmišljanja – njegov autonomni nervni sistem ubrzava mu rad srca, diže se pritisak, u krv se ubacuju hormoni koji šalju šećer prema njegovom mozgu i mišićima dajući im na taj način energiju. Proces varenja odmah prestaje, tako da se energija usmerava samo za odbranu. Crvena krvna zrnca ubrzano prihvataju kiseonik, a otpuštaju ugljendioksid. Naš predak napada uljeza svojom najboljom motkom ili, zavisno od situacije, beži u pećinu.
Na isti način reaguju i životinje. Zmija se uvija i u skoku napada. Lav skače prema neprijatelju, a jelen bez razmišljanja beži u džbunje. Međutim, kada moderan čoverk oseti opasnost i pretnju, pravila civilizacije i običaji ponašanja u 21. veku, sprečavaju ga da se prepusti svojim instinktivnim impulsima.Naravno, on će svoj bes i nezadovoljstvo morati da proguta, za razliku od životinja ili primitivnih ili pijanih ljudi koji imaju nerazvijen ili omamljen mozak, a koji će u konfliktnim situacijama postupiti kao što je nekad postupao naš predak čiji su ostaci pronađeni u Neandertalu, lepoj dolini u Nemačkoj u blizini Dizeldorfa.
Kada pretnja nije otklonjena ili kad preteće okolnosti nisu rešene, onda odbrambene reakcije našeg tela, bilo da su vidljive (opšta napetost, izraz lica, boja i vlažnost kože), bilo da su nevidljive (lučenje hormona koji svojom povišenom koncentracijom podižu fizičke potencijale), postaju hronične, zamaraju telo i njegove organe i posle više godina čine ga istrošenim, a da pritom cilj ne mora uvek biti postignut.
Noćna mora (Henri Fuseli)
Adaptacije i tipovi ljudi
Moderan čovek zna vrlo dobro da osujećenost, tj. frustracija i razne nesreće pogađaju i telo i duh. Međutim, iako se naslućivalo da bolest ne izazivaju samo viša sila niti mikrobi i drugi mikroorganizmi, o stresu kao sudbinskom pratiocu čoveka govori se tek od pre nekih 78 godina.Prvi talas sistematskog istraživanja stresa bio je psihosomatski pokret koji je svojevremno razradio i definisao tipove ličnosti koje najlakše podležu bolestima kao što su grizlica želuca, nepravilnosti rada srca, povišeni krvni pritisak, migrena, artritis i drugi specifični problemi.
No, iako ovaj pokret još uvek ima značajno mesto u socijalnoj medicini, izgleda da nije doneo onoliko koristi koliko se očekivalo. Ispostavilo se da koronarni tipovi ne dobijaju baš uvek koronarnu bolest, niti srčani udar pogađa uvek „ličnosti sklone udaru, a da se i n govori o artritisu i dijabetesu koji ne pokazuju nikakvu korelaciju sa psihološkim i antropometrijskim profilom artritičkih i dijabetičkih tipova ličnosti.
Zbog značajnih otkrića u biohemiji i molekularnoj biologiji, danas se istražuju fizički i hemijski putevi kojima se stres kreće kroz organizam. Oba pristupa problemu su plodonosni tako da je između njih postavljana prava pozornica na kojoj se odigrava borba za obuzdavanje stresa, poput hirurške sale, mesta gde se zbog uzbuđenja i stalnih stresova lako zarađuje hipertenzija i koronarna bolest, a o sklonosti nekih hirurga alkoholu koji potapa stres govori se šapatom.
Ključ nadbubrežne žlezde
Kada je Hans Seli (Hans Selye), čovek koji je danas prava medicinska legenda, 1926. godine iz Praga, u kome je završio medicinu, došao u Montreal na Univerzitet Mekgil, prvo što je želeo i mogao da uradi kao mladi asistent, bilo je otkrivanje razloga zbog čega su svi bolesni ljudi izmučeni i istrošeni. Seli je kao patolog i endokrinilog verovao u neki zajednički činilac koji ni po čemu ne bi morao biti specifičan za svaku bolest pojedinačno, ali koji bi mogao doprinositi njenom razvoju.Pošto je eksperimentalne miševe izlagao raznim vrstama stresa, počev od straha i galame, ili različitim i ekstremnim promenama temperature, uvek bio dobio istu reakciju – lučenje hormona iz nadbubrežne žlezde, ulkus u želucu i dvanaestopalačnom crevu kao i skvrčavanje timusa, slezine i limfnih čvorova. Što je stres bio gori to je i reakcija bila izrazitija.
Hans Seli
Kad je miševe izlagao lakšim udarima električne struje dobijao je potpuno istu reakciju. Isto se događalo i nakon ubrizgavanje bilo kakvih stranih materija u telo miševa.Postepeno, Seli je utvrdio da iako telo reaguje opštom reakcijom na stres, početak i tok reakcije određuju nadbubrežne žlezde koje se posle dugotrajnog stresa uvećavaju jer jedino tako mogu da luče dovoljne količine hormona. Ukoliko se nadbubrežne žlezde uklone, a eksperimentalna životinja izloži stresu (kasnije je utvrđeno da ovo važi i za čoveka) smrtni ishod je neizbežan. Ukoliko, pak, toj istoj životinji ubrizgate ekstrakt nadbubrežne žlezde uzete iz teleta, otpornost, tj. reakcija na stres povećava se u srazmeri sa količniom ubrizganog ekstrakta, odnosno hormona.
Adaptacija na stres
Kada mozak signalizira opasnost, tj, pošto ste shvatili da ste ugroženi na bilo koji način, bez obzira da li je u pitanju divlja zver ili pak preteće pisamce, površina na donjoj površini mozga koja koordiniše rad svih žlezdi za lučenje hormona poznata kao hipotalamus, šalje hemijsku poruku hipofizi, najvažnijoj žlezdi u telu čoveka, a ova luči naročiti hormon zvani ACTH koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu.
Danas i osnovci tvrde da im zbog stalnih zapitkivanja, učiteljica nabija adrenalin i pritisak u glavu. Adrenalin je produkt nadbubrežne žlezde (latinski, ad – do, iznad; ren – bubreg), a luči se uvek kada telo zauzima odbrambenu poziciju. Svi životni procesi se dižu na viši nivo – krvni pritisak raste, puls i disanje se ubrzavaju, mišići su napeti – može se stupiti u borbu ili pobeći. Telo je u fazi uzbune.
Nakon uzbune sledi adaptacija. Ako je noga slomljena, postepeno se javlja otok oko preloma. Tako oštećeno mesto dobija zaštitu. Rana na telu počinje da crveni jer se oko nje javlja zapaljenje i otok i tako ubrzava zatvaranje fizičkog oštećenja, tj. otvora na površini tela. Pored toga, povećava se koncentracija hormona iz kore nadbubrežne žlezde čime se podiže otpornost na infekciju. Čitav lanac hemijskih reakcija koje vode ka prilagođavanju novonastaloj situaciji ne traje beskonačno, budući da je energija potrebna i za najosnovnije procese koji, i inače, održavaju telo u životu. Zbog toga adaptacija traje samo ograničeno vreme.
Dugotrajni stres, pogotovo kada pokazuje tendenciju prelaska u hronično stanje, iscrpljuje telo. On može dovesti do potpunog pucanja ličnosti, što bi rekli tinejdžeri, a potom i do kolapsa.Pošto je sasvim izvesno da i fizički i psihološki stres izazivaju opšti, nespecifični odgovor tela, proizilazi da ih je teško razdvojiti. U stvarnosti, telo i duh su nerazdvojivi.
Problem samopoštovanja
U svakodnevnom životu opšta adaptacija organizma prouzrokovana je najčešće društvenim odnosima i mestom u društvu koje neko zauzima. Način na koji se sagledava i procenjuje ono što nam se događa određuje način i intenzitet adaptacije na stres.U nekim situacijama prevagu odnosi kognitivna procena, tj. rasuđivanje na osnovu opažanja, memorije prethodnih iskustava, i slično. Kulturne norme u društvu, kao i obrazovanje, utiču na proces mentalne obrade onoga što se odigrava.
Osećaj samopoštovanja zasniva se, naravno, na vrednostima koje važe u društvu, kao i na vrednostima koje društvo pridaje nečijem radu. Ličnosti koje drže do sebe ne rešavaju probleme na mah. Rešenje problema na mah može biti slično rešenjima kojima je davao prednost naš predak iz Neandertala ili će zavisiti od kulturnih normi uobičajenih u datoj sredini.U prvom slučaju skraćuje se vreme adaptacije, jer je vikom ili motkom problem kako-tako privremeno rešen, dok se u drugom slučaju produžava dejstvo hormona i njegovih posledica; adaptacija je sporija jer vika, galama i motke nikako ne idu uz lepo ponašanje i dobro mesto u društvu. Cena je prilično visoka. Eto razloga zbog koga su heroji industrijskog društva glavne žrtve arterijske hipertenzije, dijabetesa tip 2, koronarne bolesti, infarkta, alergija, psorijaze…
Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, što bi značilo pre nekih trideset i pet godina, doktori iz San Franciska u SAD Rej Rozenman (Ray Rosenman), psiholog, i Mejer Fridman (Meyer Friedman), kardiolog, izneli su prilično ekscentričnu tvrdnju zbog koje dugo nisu silazili sa naslovnih stranica mnogih najuglednijih svetskih novina.Ishrana, vežbanja, porodične bolesti i holesterol jesu važni, tvrdili su oni, ali ono što je tokom godina povećalo broj srčanih oboljenja jeste tempo života. Čovek je jedina životinja koja zna šta je vreme i koja primećuje njegov tok, a naša civilizacija se odlikuje brzinom i takmičenjem. Uostalom, pogledajmo kako je bilo samo pre stotinak godina. Ljudi su jeli daleko masniju hranu, radili daleko više, bili su mnogo teži i deblji, ali se o koronarnoj bolesti (angina pektoris) i infarktu govorilo kao o retkostima.
Rej Rozeman i i Mejer Fridman
U poslednjih pesedetak godina završeno je mnogo istraživačkih studija, a nakupilo se i pravo brdo podataka koji nam pokazuju korelaciju tipova ličnosti i njihovog fizičkog izgleda sa, recimo, najčešćom i najvažnijom posledicom produženog stresa – bolestima srca i krvnih sudova.Ispostavilo se da ljudi, i muškarci i žene, pripadaju, uglavnom, dvema osnovnim grupama, tj. tipovima.Tip A odlikuje se intenzivnim htenjem, ambicijom, agresivnošću i željom za takmičenjem, kao i insistiranjem na završenom poslu. Pripadnici tipa A odaju utisak dobro kontrolisanih osoba, ali maska koju nose s vremena na vreme popušta i može se videti napetost i nestrpljenje.Tip B obično ne gleda na sat, nije zaokupljen važnim poslovima, a u velikom broju slučajeva ne zauzima važno mesto u društvu.Najveći broj osoba prdstavlja mešavinu tipva A i B pri čemu uvek postoji prevaga na jednu stranu.
Šta je životni cilj?
Mađarski nobelovac Albert Sent Đerđi (Albert Szent-Györgyi) pisao je pre nekih 40 godina : „U ljudskoj aktivnosti preovlađuje potraga za srećom. S druge strane, sreća je, u suštini, stanje u kome su ispunjene sve potrebe, bilo da su one materijalne bilo intelektualne. Zadovoljstvo je ispunjenje neke želje, pri čemu nema velikog zadovoljstva bez velike želje. Sposobnost traži sopstveno korišćenje.” Životni put i njegov cilj verovatno predstavljaju ispoljavanje čoveka kao ličnosti, shodno njegovom gledanju na život, kao i postizanje osećanja sigurnosti. Da bi se ovo postiglo mora se naći optimalni nivo stresa pod kojim se život odvija ali i optimalni stepen korišćenja adaptacione energije i prilagođavanje njenog smera.
Albert Sent Đerđi
Potraga za prihvatljivom i zadovoljavajućom filozofijom života, mora početi samoanalizom. Svako mora samom sebi odgovoriti što je moguće poštenije: šta zaista hoću od života? Obično se imaju dva ili više dugoročna cilja od kojih je jedan uvek dominantan. Svi ti individualno različiti ciljevi jesu svesno ili nesvesno usmereni ka zadobijanju ljubavi okoline. Očigledno je da dugoročni ciljevi imaju dve prominentne karakteristike: rad bez koga nema iskazivanja ličnosti i, naravno, plodovi rada koji se moraju uvećavati, inače rad ne bi imao smisla. Filozofski, religiozni i politički ideali prilično su dugo, koliko traje organizovani život, dobro služili ljudima u traganju za dugoročnim ciljevima kojima bi se posvetio ceo život.
Stvaranje materijalnih dobara (zarada, što bi rekli), a i stvaranje i prikupljanje dobara, u suštini su manifestacija egoizma. Uostalom, i najprimitivnije životinje instinktivno skupljaju hranu i stvari, ne bi li osigurale sopstvenu sigurnost. Akumulacija hrane kao i izgradnja sigurnog i udobnog mesta za život deo je osnovnog biološkog nagona. To je karakteristika mrava, pčela, ptica, ali i kapitalista koji skupljaju novac da bi ga stavili u banku. Slični impulsi pokreću kompletno ljudsko društvo koje uvećava dužinu dobrih puteva, telefonsku i internet mrežu, stvara velike gradove, a sve da bi život bio lakši, sigurniji i komforniji.
Životni put određuju instinkti i emocije, ali logika vođena inteligencijom jeste jedini način za proveru sredstava kojima se neko služi da bi ostao na zacrtanom kursu koji vodi prema cilju obično određenom emocijama. Odnos između stresa, ideja i uspešnosti njihovih realizacija je neizbežan, bez obzira na cilj kome se stremi – mentalna tenzija, frustracije, nesigurnost i besciljnost uvek deluju kao stresori.
Želja za priznanjima i zaradom, kao i za stvaranjem materijalnih dobara, jeste dobar cilj – i trebalo bio da bude svačiji, ali, ne jedini i najvažniji. Ako žele da izbegnu poniženja, stresore i stres, nijedan pravi čovek niti prava žena, bilo da su u društveno priznatoj ili manji priznatoj profesiji, nikada ne bi smeli otići na onu stranu koja ne traži ništa osim lukavstva kao najnižeg stepena inteligencije i da poput, recimo, političara budu puppet on a string, samo zbog toga što nisu imali snage za uspešno bavljenje poslovima za koje su kvalifikovani.
Što se tiče uspeha u životu, vrednosti tog uspeha i njegove procene, nije loše prisetiti se priče iz antičkog Rima. Filozof i državnik Katon Stariji na izjavu jednog svog prijatelja: „Skandal je da tvoja statua nije još postavljena u Rimu”, odgovorio je: „Više volim da ljudi pitaju zašto nema Katonove statue, nego: zašto je ovaj ovde.”
Život nije uvek onakav kako ga vidimo. On je onakav kakvim ga osećamo.
(Ilustracija Pixabay)
(RTS OKO)
