Odbegle egzoplanete koji jure svemirom mogle bi imati mesece pogodne za život.
Kada bismo na naš Sunčev sistem gledali kao na neku svemirsku porodicu, gde je Sunce roditelj, a planete deca različita uzrasta, onda bismo mogli reći da neke od tih planeta ranije nego druge napuštaju svoj dom – htele to ili ne.Jednom kad napuste gravitacioni zagrljaj svoje porodice, takva odbegla svemirska tela ceo svoj život provedu jureći tamnim međuzvezdanim prostorom. Astronomi za njih kažu da su odbjegla, odnosno nazivaju ih planetima lutalicama (rogue planet).
Prva pomisao koja nam pada na um jeste da se radi o beživotnim, hladnim i mračnim telima koja su u potpunosti neplodna u smislu nastanka života jer nema zvezde koja bi ih grejala i osigurala energiju potrebnu za životne procese. No, izgleda da to nije istina i da postoji mogućnost da i u njihovom okruženju iznikne neki oblik života.
Odbegli divovi
Sve je više dokaza da u našem svemiru postoji ogroman broj odbeglih planeta koje su verovatno u ranim danima formiranja zvezdanog sistema bile izbačeni iz gravitacionog zagrljaja svoje zvezde. Prema procenama nekih istraživanja, u našoj galaksiji bi po svakoj zvezdi mogao biti jedan odbegli gasoviti div veličine Jupitera, odnosno mogli bismo u Mlečnom putu imati najmanje 100 milijardi planeta lutalica.
Napravili su evolucioni model za egzoplanetu mase Jupitera oko koje kruži egzomesec mase Zemlje s atmosferom koja se sastoji od 90 odsto ugljen-dioksida i 10 posto vodonika. Njihovo proučavanje pokazuje da u atmosferi Takvog meseca može nastati znatna količina vode i zadržati se u tekućem obliku.
Naime, u početnom razdoblju formiranja nekog solarnog sistema vlada posvemašnji haos. Planete se međusobno sudaraju, menjaju orbite, a gravitacijske interakcije između zvezde i okolnih svemirskih tela mogu lansirati neke od njih u daleki svemir.Takve odbegle planete jako je teško uočiti jer niti emitiraju vlastito svjetlo ne odražavaju ili smanjuju sjaj svoje matične zvezde. Potpuno su tamne i teško ih je razlučiti od okolnog mračnog svemira. Velika je verovatnoća da su same po sebi loš teren za razvoj života. No, sasvim drugačija priča vredi za njihove mesece (satelite koji kruže oko njih).
Mesec s tekućom vodom?
Neke od planeta lutalica koji jure našom galaksijom mogle bi imati i svoje satelite. A prema novom matematičkom modelu, neki od tih meseca mogli bi, zbog kombinacije kosmičkog zračenja i plimskih sila koje na njih deluju, potencijalno imati atmosferu i tekuću vodu.Na našoj Zemlji većina života oslanja se na prehrambeni lanac koji se temelji na fotosintezi, pa je potrebno pregršt svetlosti i toplote što dolaze od Sunca. Zbog te toplote postoji tekuća voda – što je preduslov za nastanak života kakav poznajemo.
Jupiter (NASA)
No tekuću vodu možemo naći i na mestima koja su mnogo udaljena od Sunca. Meseci poput Ganimeda i Evrope, koji orbitriraju oko Jupitera, i Enkelad, koji kruži oko Saturna, verovatno ispod svoje zaleđene površine skrivaju tekuće okeane koji se ne zamrzavaju zbog unutrašnje toplote nastale istezanjem i sabijanjem meseca zbog gravitacionog delovanja planete oko koje kruže.
Bez sunčeve svetlosti
Naučnici stoga smatraju da bi na Evropi ili Ganimedu moglo biti života. Naime, i na Zemlji, preciznije u dubinama okeana, postoje ekosistemi koji se ne oslanjanju na fotosintezu već energiju crpu iz hidrotermalnih izvora, piše Science Alert. Oko tih izvora okupljaju se bakterije koje se hrane energijom iz hemijskih reakcija; zatim se njima goste drugi organizmi gradeći pritom jedan sasvim drugačiji prehrambeni lanac koji zapravo ne počiva na sunčevoj svetlosti.
Astronom Patrisio Havijer Avila i kolege sa Univerziteta Konsepcion u Čileu pokušali su da modeliraju evoluciju satelita koji obleću oko odbeglih divovskih planeta.Konkretno, napravili su evolucioni model za egzoplanetu mase Jupitera oko koje kruži egzomesec mase Zemlje s atmosferom koja se sastoji od 90 odsto ugljen-dioksida i 10 posto vodonika. Njihovo proučavanje pokazuje da u atmosferi takvog meseca može nastati znatna količina vode i zadržati se u tekućem obliku.
Glavni pokretač hemijske kinematike za pretvaranje vodonika i ugljen-dioksida u vodu bilo bi kosmičko zračenje. Na taj način bi nastalo 10.000 puta manje vode nego što je ima u našim okeanima, ali 100 puta više nego što je ima u atmosferi, a to bi, smatraju naučnici, bilo dovoljno za nastanak života.Plimske sile gravitacije stvarale bi veliki deo toplote potrebne da voda ostane u tekućem stanju. Dodatnu toplotu mogao bi stvoriti ugljen-dioksid u atmosferi egzomeseca, koji bi mogao podstaći nastanak efekta „staklenika”.
„Prisustvo tekuće vode na površini egzomeseca moglo bi pogodovati razvoju prebiotičke hemije”, napisali su istraživači u svojoj studiji. „U tim uslovima, ako su orbitalni parametri stabilni i jamče stalno plimsko grejanje, voda ostaje tekuća tokom celog razvoja sistema, a time onda pruža povoljne uslove za nastanak života.”Istraživanje naslovljenoPresence of water on exomoons orbiting free-floating planets: a case studyobjavljeno je u časopisu International Journal of Astrobiology.
(Izvor Indeks)
