Одбегле егзопланете који јуре свемиром могле би имати месеце погодне за живот.
Kада бисмо на наш Сунчев систем гледали као на неку свемирску породицу, где је Сунце родитељ, а планете деца различита узраста, онда бисмо могли рећи да неке од тих планета раније него друге напуштају свој дом – хтеле то или не. Једном кад напусте гравитациони загрљај своје породице, таква одбегла свемирска тела цео свој живот проведу јурећи тамним међузвезданим простором. Астрономи за њих кажу да су одбјегла, односно називају их планетима луталицама (rogue planet).
Прва помисао која нам пада на ум јесте да се ради о беживотним, хладним и мрачним телима која су у потпуности неплодна у смислу настанка живота јер нема звезде која би их грејала и осигурала енергију потребну за животне процесе. Но, изгледа да то није истина и да постоји могућност да и у њиховом окружењу изникне неки облик живота.
Одбегли дивови
Све је више доказа да у нашем свемиру постоји огроман број одбеглих планета које су вероватно у раним данима формирања звезданог система биле избачени из гравитационог загрљаја своје звезде. Према проценама неких истраживања, у нашој галаксији би по свакој звезди могао бити један одбегли гасовити див величине Јупитера, односно могли бисмо у Млечном путу имати најмање 100 милијарди планета луталица.
Направили су еволуциони модел за егзопланету масе Јупитера око које кружи егзомесец масе Земље с атмосфером која се састоји од 90 одсто угљен-диоксида и 10 посто водоника. Њихово проучавање показује да у атмосфери Таквог месеца може настати знатна количина воде и задржати се у текућем облику.
Наиме, у почетном раздобљу формирања неког соларног система влада посвемашњи хаос. Планете се међусобно сударају, мењају орбите, а гравитацијске интеракције између звезде и околних свемирских тела могу лансирати неке од њих у далеки свемир. Такве одбегле планете јако је тешко уочити јер нити емитирају властито свјетло не одражавају или смањују сјај своје матичне звезде. Потпуно су тамне и тешко их је разлучити од околног мрачног свемира. Велика је вероватноћа да су саме по себи лош терен за развој живота. Но, сасвим другачија прича вреди за њихове месеце (сателите који круже око њих).
Месец с текућом водом?
Неке од планета луталица који јуре нашом галаксијом могле би имати и своје сателите. А према новом математичком моделу, неки од тих месеца могли би, због комбинације космичког зрачења и плимских сила које на њих делују, потенцијално имати атмосферу и текућу воду. На нашој Земљи већина живота ослања се на прехрамбени ланац који се темељи на фотосинтези, па је потребно прегршт светлости и топлоте што долазе од Сунца. Због те топлоте постоји текућа вода – што је предуслов за настанак живота какав познајемо.
Јупитер (NASA)
Но текућу воду можемо наћи и на местима која су много удаљена од Сунца. Месеци попут Ганимеда и Европе, који орбитрирају око Јупитера, и Енкелад, који кружи око Сатурна, вероватно испод своје залеђене површине скривају текуће океане који се не замрзавају због унутрашње топлоте настале истезањем и сабијањем месеца због гравитационог деловања планете око које круже.
Без сунчеве светлости
Научници стога сматрају да би на Европи или Ганимеду могло бити живота. Наиме, и на Земљи, прецизније у дубинама океана, постоје екосистеми који се не ослањању на фотосинтезу већ енергију црпу из хидротермалних извора, пише Science Alert. Око тих извора окупљају се бактерије које се хране енергијом из хемијских реакција; затим се њима госте други организми градећи притом један сасвим другачији прехрамбени ланац који заправо не почива на сунчевој светлости.
Астроном Патрисио Хавијер Авила и колеге са Универзитета Консепцион у Чилеу покушали су да моделирају еволуцију сателита који облећу око одбеглих дивовских планета. Kонкретно, направили су еволуциони модел за егзопланету масе Јупитера око које кружи егзомесец масе Земље с атмосфером која се састоји од 90 одсто угљен-диоксида и 10 посто водоника. Њихово проучавање показује да у атмосфери таквог месеца може настати знатна количина воде и задржати се у текућем облику.
Главни покретач хемијске кинематике за претварање водоника и угљен-диоксида у воду било би космичко зрачење. На тај начин би настало 10.000 пута мање воде него што је има у нашим океанима, али 100 пута више него што је има у атмосфери, а то би, сматрају научници, било довољно за настанак живота. Плимске силе гравитације стварале би велики део топлоте потребне да вода остане у текућем стању. Додатну топлоту могао би створити угљен-диоксид у атмосфери егзомесеца, који би могао подстаћи настанак ефекта „стакленика”.
„Присуство текуће воде на површини егзомесеца могло би погодовати развоју пребиотичке хемије”, написали су истраживачи у својој студији. „У тим условима, ако су орбитални параметри стабилни и јамче стално плимско грејање, вода остаје текућа током целог развоја система, а тиме онда пружа повољне услове за настанак живота.” Истраживање насловљено Presence of water on exomoons orbiting free-floating planets: a case study објављено је у часопису International Journal of Astrobiology.
(Извор Индекс)
