„У срцу свих живих ћелија на Земљи налазе се десносмерни намотаји дезоксирибонуклеинске киселине”, написао је амерички математичар Мартин Гарднер, подсећајући да је још Луј Пастер најавио асиметрију кристала.
Јуловци су добрано омашили, у сваком погледу. Ни раскошно обдарени песник Владимир Мајаковски није избегао исту замку певајући да само левом мапред корачамо. Откако се зачео, живот стреми удесно! Никада улево. На нашој и на свакој другој планети на којој се све покорава сили привлачења (гравитација). Зна ли се шта бејаше на самом почетку?
Нобеловац Вернер Хајзенберг, један од најславнијих физичара 20. столећа, објашњава: „На почетку беше симетрија”, и додаје да је то свакако тачније од Демокритове тезе „На почетку беше честица (атом)”. Захтеви симетрије, уосталом, драстично умањују збир могућих изгледа устројства ванземаљаца. Како год да су саздани, морају испољавати двострану симетрију, јер се потчињавају, као и ми људи, гравитацији матичне планете.
На сличан закључак дошао је својевремено генијални Лав Николајевич Толстој: „Стојећи за таблом и цртајући кредом неке фигуре по њој, одједном сам био запањен идејом: зашто је симетрија толико угодна за око? Шта је то симетрија? То је урођено осећање, одговорих себи. Али, на чему се оно заснива?”
ДНК степенице (Клер колеџ)
Наједноставније речено, симетрија на грчком означава сразмерност или складност у распореду делова. Човек пред том складношћу (читај: лепотом) не би смео да се збуни као Буриданов магарац покрај две једнаке гомиле сена и да цркне од глади.
У срцу свих живих ћелија
на Земљи налазе се
десносмерни намотаји
дезоксирибонуклеинске киселине.
Симетрија је „основна и нама још недокучива тајна, нешто налик ,граматичким правилима’ језика природе”, подвлачи академик Немања Калопер, професор на Калифорнијском универзитету у Дејвису. Ако је у првим тренуцима постања („Велики прасак”) владала суперсиметрија, када је и куда она ишчезла? Мисли се на подједнак износ честица и античестица. Да ли је начело (принцип) симетрије свеважеће у космосу?
Слика у огледалу
„То је врло дубоко питање на које није лако дати кратак и једноставан одговор”, објашњава он. „Ми не знамо колико је појава симетрија универзална. Принцип симетрије се до сада показао као неизмерно драгоцен појам у истраживању природе, јер смо без симетрија готово беспомоћни да препознамо законе природе. Да ли је идеја симетрије свеважећа или није, не можемо да просудимо. Но, у нашем је интересу да нађемо што је више могуће различитих симетрија и њихових последица.”
Суочени смо, дакле, са
огледалском симетријом,
веома распрострањеном
у природи, од главне важности
за све живе организме.
Амерички математичар и популаризатор науке, Мартин Гарднер, подсећа да је Луј Пастер, који је открио асиметрију кристала, „био више у праву него што су подозревали многи од његових колега када је речито писао о лево-десној асиметрији као кључу за тајну живота”. Зашто? Зато што се, наставља амерички истраживач, „у срцу свих живих ћелија на Земљи налазе десносмерни намотаји дезоксирибонуклеинске киселине. Ова асиметрична спирална структура сигурно је кључ живота”.
Суочени смо, дакле, са огледалском симетријом (лево-десна асиметрија), веома распрострањеном у природи, која је од главне важности за све живе организме. Пример асиметричног предмета у огледалу јесте овојница или спирала, због чега се често лево-десна асиметрија назива спиралношћу. Исто се дешава с људском руком, отуда у стручној употреби изрази ручност (на енглеском и руском) или хиралност (на грчком).
У живој природи изузетно је важан молекул дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК), наследна шифра свеколиког живота на нашој планети, која наликује двострукој десносмерној спирали. Речена двојна завојница или овојница личи на уврнуте мердевине и представља главну природну спиралу.
Веома дугачак „молекулски конац”, голим оком невидљив (опажа се тек испод микроскопа с великим увећањем), упреден је од две нити, у којима је запретан наследни запис живе твари – од најпростијих микроорганизама до најсложенијег човека.
Огроман молекул у виду две траке, које се свијају око замишљене осе, састоји се од неколико десетина хиљада до неколико милијарди јединица – нуклеотида (аденин, цитозин, гуанин и тимин), исписаних самп с четири слова абецеде (А, С, G и Т). Различити размештај ових „слова живота” одговоран је за разлике у свим живим облицима материје. Знамо ли шта је то живот?
Недвосмислен опис не постоји, сматра Кристофер Војт, који на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску проучава вештачку (синтетичку) биологију. Није нимало опипљиво шта све тај појам обухвата; често се каже да нешто нема неопходне састојке за живот. И то претрајава још од најранијих дана науке.
По угледу на воду
Колико је познато, старогрчки филозоф Аристотел први је покушао да одреди живот сводећи га на нешто што се развија, само себе одржава и умножава се. Аустријски нобеловац Ервин Шредингер је 1944. написао да се живот опире и нереду и равнотежи, у сагласју с другим законом термодинамике који каже да у затвореним системима све природно тежи ентропији.
Поједини научници истичу
да коначан опис живота
никада неће бити смишљен.
Хранећи се и прерађујући поједено, жива створења неко време томе одолевају. Да ли се кристали који упијају енергију и успостављају својеврсни унутрашњи ред стварањем решетки од честица рачунају у живу материју? У томе је невоља с већином предложених одређења: сва нагињу изузецима.
Живот је веома сложен, састоји се од мноштва суштинских делића који једни на друге делују, зато је веома тешко сажети га у дефиницију, наглашава биохемичар Дејвид Димер с Калифорнијског универзитета у Санта Крузу. Уколико желимо да распознамо живу твар на другим планетама, научници не смеју да одустану у описивању. Изрека „Знаћемо када то видимо” у том случају не задовољава.
Можда можемо пронаћи ванземаљски живот, а да не знамо шта је то.
Делатан приступ у трагању јесте да одредимо шта му је неопходно, написао је 2004. астробиолог Крис Макеј из Ејмсовог истраживачког центра под окриљем НАСА. Најскромнија листа састојака подразумева: енергију, угљеник, текућу воду и неколико хемијских елемената, као што су азот, сумпор и фосфор.
Поједини научници истичу да коначан опис живота никада неће бити смишљен. Садашње стање се упоређује с раним напорима да се установи шта је то вода пре него што је проникнуто у њена хемијска збивања. Тек са открићем водоника и кисеоника схваћено да је тај двојац сачињава. Омеђити живот ма којом дефиницијом у овом часу може да спута трагање за разумевањем.
И то се сврстава у крупна научнна питања, попут оних – одакле смо и како је космос настао – која, вероватно, никада неће бити разрешена. Али то неће спречити научнике да га вештачки створе.
