У чему је несугласица? Основни камен спотицања је смртност од ковида 19. Садашњи подаци, најблаже речено, нису поуздани.
Др Александар Ристић
„Која је вредност људског живота у односу на јединицу економске активности?”, пита се Реј Дејлио, власник најутицајнијег хеџ фонда на свету, у покушају да прогнозира утицај пандемије вируса SARS-CoV-2. Наравно, ретки би данас благонаклоно гледали на отворени дијалог о овом питању. У лагоднијем времену била би упитна и етичност. Но, суморне прогнозе о последицама економске рецесије (или депресије) по глобалном завршетку заразе ковидом 19 ипак су ту.
Водеће државе света ставиле су своје економије у стање коме (овоме делимично одолева једино Шведска), како би спречиле преоптерећеност здравственог система и смртни исход код десетина или стотина хиљада (или – према најгорем сценарију епидемиолога – милиона) оболелих. С друге стране, негативна економска динамика која ће (можда) да уследи, оставиће у тешком сиромаштву стотине хиљада, милионе људи (или десетине и стотине милиона, према најгорем сценарију економиста).
Велика Британија, а вероватно и САД, промениле су стратегију према пандемији после извештаја епидемиолошке студије са Империјал колеџа у Лондону, објављене 16. марта 2020. године. Oва врло утицајна студија закључила је да би, без примене епидемиолошких мера (тј. без гашења економске активности), у Британији умрло до пола милиона, а у САД два милиона оболелих од ковида 19. Тако су чак и лидери ових земаља, познати по ноншалантном односу према новом вирусу, били присиљени да битно одступе од раније створеног имиџа „непобедивих”. Првобитни приступ „имунитета крда” Велике Британије званично је уништен после овог саопштења.
Џон Јоанидис, иконокластни епидемиолог са Стенфорда, у чланку од 17. марта тврди да је ковид 19 можда „фијаско доказа какав се догађа једном у веку”, јер они који „моделују” понашање болести баратају „крајње непровереним” подацима.
Ипак, постоје и дисонанантни тонови. Они су се, очекивано, јавили у свету науке која, доказано, не трпи диктате. Јер, научна тврдња постаје догма само уколико иза ње стоје чврсти докази. А њих за сада, ипак, немамо. Само десетак дана пошто је Нил Фергусон објавио своју утицајну студију о девастирајућем ефекту вируса SARS-CoV-2, са Оксфорда је стигло саопштење које је у снажном контрасту са закључцима са Империјал колеџа. Епидемиолози са Оксфорда утемељили су свој модел на подацима о развоју епидемије у Италији и Великој Британији пре увођења епидемиолошких мера. Резултати ове анализе указују да је до 19. марта 2020. барем 50 одсто популације Велике Британије прокужено „популарним” вирусом.
Прецизније, овај модел тврди да се број пријављених смртних случајева једнако може објаснити постојањем врло мале ризичне групе и бројним случајевима инфекције у целокупној популацији или, алтернативно, већој ризичној групи и малом броју случајева инфекције у целокупној популацији.
Другим речима, Сунтера Гупта, лидер истраживача са Оксфорда, наводи да су бројеви познати у медијском оптицају само „врх леденог брега”, односно да већина инфицираних није забележена. Џон Јоанидис, иконокластни епидемиолог са Стенфорда, у чланку од 17. марта тврди да је ковид 19 можда „фијаско доказа какав се догађа једном у веку”, јер они који „моделују” понашање болести баратају „крајње непровереним” подацима.
Како даље? Социјално дистанцирање и изолација (бескомпромисно за посебно угрожене групе), ако је императив да се спасу животи и спречи колапс здравственог система, немају алтернативу. Ипак, о временима која долазе биће најпозванији да говоре економисти – а можда и Швеђани.
У чему је несугласица? Основни камен спотицања је смртност од ковида 19. Садашњи подаци, најблаже речено, нису поуздани. Идеалан модел за утврђивање (нпр. поређење групе сигурно позитивних на SARS-CoV-2, у односу на већу групу позитивних на коронавирус који узрокује обичну прехладу) није могуће извести брзо. Епидемиолошки гледано, употребљиви подаци долазе са крузера „Дајмонд принсес”, где су тестирани сви путници „заточени” на броду и смртност је износила један одсто.
Но, на крузерима су путници углавном пензионери који троше часно стечену имовину. Уколико се ови подаци пренесу на укупну популацију САД, по Јоанидису, смртност би износила од 0,05 до један одсто. Дакле, без сумње, вирус је опасан. Али оваква разлика у предикцији је огромна и очигледно несразмерна у односу на званичну процену СЗО од 3,4 одсто.
Поред смртности, непознавање узрочника је и даље алармантно. Тестирања су спорадична или симболична. Садашњи тестови могу да идентификују зараженог у кратком периоду непосредно пре симптома у просечном трајању од седам дана (и ове вредности зависе од тежине болести). Није поуздано утврђен ни репродуктивни број (број људи које просечни инфицирани зарази). Фергусон је, јављајући се из самоизолације 27. марта, јер је и сам оболео од ковида 19, навео да је промена овог броја са 2,5 на нову вредност, већу од три, битно променила предвиђања у истом моделу (по популацију су предвиђања са новим бројевима повољнија).
Како даље? Социјално дистанцирање и изолација (бескомпромисно за посебно угрожене групе), ако је императив да се спасу животи и спречи колапс здравственог система, немају алтернативу. Трагедије из Италије и Шпаније, чије ћемо механизме тек спознавати, указују на значај „развлачења” врхунца епидемије, чак и ако је епидемија блажа и раширенија него што тренутно верујемо. Вероватно је да ћемо с резултатима присуства антитела (која указују на имунитет људи који су били у контакту са вирусом) доћи до сазнања о грешкама које чинимо сада. Ипак, о временима која долазе биће најпозванији да говоре економисти – а можда и Швеђани.
(Извор Политика)
